Sinoć nisam mogao da spavam, upalim TV pa ga onda ugasim, ustanem prošetam po stanu, gledam telefon, gledam videa na youtube, ma nema šta nisam probao, ali neće san na oči. Izađem tako na terasu da ispušim jednu, kad vidim isopd balkona pored apoteke neki djed sa štapom jedva stoji. Okrenem se, pogledam u sat kad ono pola 4 ujutru. Znam da je penzionerima dozvoljeno da idu do prodavnice, ali nisam imao pojma šta ovaj radi kod apoteke. Pokušao sam nekoliko puta da ga dozovem ali ne čuje.

Zatim sam bacio upaljač ne bi li ga opazio, međutim opet ništa. Djed gluh kao top. Odlučim ja da se obučem i da siđem do njega. Pitam ja njega šta čeka, a on kaže da je čuo da se u 4 otvaraju apoteke pa je došao da kupi lijekove, a inače ima 92 godine. Tada sam mu rekao kako se supermarketi otvaraju od 4 sata, a apoteke tek od 7. Djed tad poče da plače jer nije mogao da se vrati kući, jedva je došao i do ovdje. Odlučim ja da pozovem policiju, kad oni mi govore “Nije to naš problem”.

Odlučim da pozovem hitnu, oni govore istu stvar “Ako mu nije loše, nije naš problem”. Na kraju sam izašao na sred ulice i zaustavio prvu patrolu koja je prošla. Kad su me vidjeli i taman zašli da me zapišušto sam na ulici za vrijeme policijskog časa, ja im tada uvalim djeda da ga odvuku njegovoj kući. Uzeli su mi podatke, tako da ću u narednom periodu očekivati plavu kovertu, ali nije mi žao.

Preporučeno