Kada sam bio prvi razred osnovne škole, mama me je stalno vodila u školu autom iako nismo živjeli toliko daleko od škole. Jednog dana je naša učiteljica bila bolesna tako da nas je nešto jranije pustila da idemo kući. U to vrijeme je bila ona Halo kartica i ja sam imao jednu, a govornica je bila tik uz školu. Međutim tada nisam htio da pozovem mamu da dođe po mene, nego sa odlučio sam sam pokušam da dođem kući po prvi put u životu.

Mislio sam da ukoliok se pojavim na vratima mama ima da bude oduševljena što sam se odvažio na ovakav potez, i što sam se pješke vratio iz škole i prošao kroz ne tako miran kraj. Međutim, kako sam ušao u kuću, odmah sam čuo da neko viče. Ja odem do spavaće sobe, kad tamo komšija Steva leži, a pored njega i moja majka. Čika Steva je u tom trenutku preblijedio, a njegov pogled nikada neću moći da zaboravim. Kada je majka skontala da sam to ja samo što nije pala u nesvjest.

Inače, moja je mama tada bila razvedena, tako da nije bio slučaj prevare, ali sam ja skoro pola godine bio ljut na nju. Čak i danas kada me čika Stevo vidi, nije mu baš ugodno, a ja ga i dalje namjerno zadirkujem i govorim “Zamalo da mi budeš tata”. Siguran sam da mu to baš i nije najugodnije kada čuje, ali hajde Boga ti, bilo prošlo i ne ponovilo se.

Preporučeno
Loading..