U nastavku našeg današnjega članka, govorimo o jednom stravičnom događaju koji se desio u Evropi, prije izvjesnoga vremena….
Policija u grčkom selu Kostaleksi je 1978. godine dobila anonimnu i pomalo misterioznu poruku. Navodno, zatvorenik se nalazio u podrumu kuće porodice Kariotis. Iako je informacija delovala pomalo neverovatno, policija je odlučila da proveri sve detalje. Na pragu vile, koju su okruživali masivni zidovi, policajce su dočekali brat i dve sestre, koji nisu imali nikakve opaske niti postavljali pitanja o tome zašto je njihova kuća pod istragom. Bez oklevanja, odmah su pokazali smer ka podrumu. Ispod kuće, na zaprepašćenje policajaca, zaista je bila zatvorena žena, u lošem fizičkom stanju.
Žena je izgledala iznemoglo i nije davala nikakve odgovore na postavljena pitanja. Na prvi pogled bilo je jasno da je ona provela duži period zarobljena u tom mračnom prostoru. Ništa nije moglo pripremiti istražitelje na šok koji su otkrili. Ova žena, koja je skoro tri decenije bila zakopčana u podrumskoj tamnici, bila je niko drugi nego Elena Kariotis, čija je priča šokirala čitavu naciju.
Elena Kariotis je bila najmlađe dete u porodici Kariotis, a njeno detinjstvo je započelo u najtežim istorijskim vremenima. S obzirom na to da su odrasli u vreme Drugog svetskog rata, kada je Grčka bila pod nemačkom okupacijom, a zatim u turbulentnom periodu građanskog rata, život im je bio prepun nesigurnosti i straha. Politika je igrala ključnu ulogu u životima svih, pa tako i Eleninih roditelja. Njeni roditelji, koji su podržavali monarhističku stranu tokom rata, nisu imali nikakvog obzira prema tome koga je njihova kćerka odabrala da voli. Problem je nastao kada se Elena zaljubila u mladića za kojeg su saznali da je komunist. Takvo nešto za njih je bilo nepremostivo. Nisu mogli podneti tu sramotu, i zbog toga su odlučili da je za kaznu zatvore u podrumu, daleko od pogleda sveta.
Osećajući se izdanom i odbacenom od strane svojih roditelja, Elena nije imala nikakav izlaz. Kada je, kao mlada žena, tražila od svojih roditelja da je podrže u braku, oni su odlučili da je “kazne” na najokrutniji mogući način. Nisu je samo odvojili od voljenog muškarca, već su je fizički zarobili. Da stvar bude gora, njeni rođaci su bili uplašeni i nisu se smeli usuditi da je pomognu. Porodica Kariotis bila je suočena sa društvenim osudama, i komšije su se povukle, ne želeći da se mešaju u ono što su smatrali unutrašnjim porodičnim stvarima.
Godinama je Elena bila prepuštena izolaciji. Nisu je vodili napolje, nisu joj omogućavali osnovnu higijenu. Ona je obavljala nuždu u improvizovanoj kutiji, a spavala je na gomili prljavih krpa, daleko od sveta i bilo kakvih ljudskih kontakata. Svi su znali za njen slučaj, ali su se bojali da progovore. Čak i kad je Elena nestajala iz javnog života, komšije su samo šuškale među sobom, ali nikada nisu podnosile zvanične prijave.
Toliko je vremena prošlo da su čak i njeni najbliži rođaci postali nesvesni stvarne prirode problema. Tek kada je njen otac, koji je bio glava porodice i apsolutni vladar života svih članova, umro 1978. godine, porodica je konačno odlučila da obavesti vlasti o stravičnom stanju u kojem se Elena nalazila. Zbog straha i tuge, možda je čak i samo osećanje griže savesti pokrenulo anonimnu prijavu. Porodica je bila uplašena zbog mogućih posledica koje bi nastale nakon što bi se saznalo o strašnim godinama zatvora koje je Elena provela u podrumu.
Kada je policija ušla u podrum, oni su bili zaprepašćeni prizorom. Elena je bila potpuno izmenjena, njen fizički i mentalni izgled bio je devastiran. Tokom godina zatvora, ona je postala gotovo divlja, reagovala je agresivno na sve pokušaje da je smire, vrištala je, grebala i ujeda policajce koji su pokušavali da joj priđu. Svi su bili šokirani, ali niko nije mogao da ih krivi – to je bio očigledan rezultat dugogodišnje psihičke i fizičke torture. Polako su je izneli iz podruma, i ona je, iscrpljena, pala u omamljenost.
Sunčeva svetlost, kojoj se nije radovala više od 29 godina, učinila je da padne u potpuni šok. Da bi nastavili sa istragom, policajci su je smestili u psihijatrijsku bolnicu, gde su nastavili da je leče. Elena je tada ponovo naučila da govori, ali se sećanja o njenom zatočeništvu nisu povratila, barem ne u potpunosti. Već je smatrala da je još uvek mlada, da je sve to bila samo nesreća, i nije mogla da shvati koliko je vremena prošlo od njenog zatvaranja.
Kroz godine oporavka, Elena je naučila osnove socijalizacije, ali njeno sećanje na mračnu prošlost nije se moglo vratiti. Godine 1986. dala je intervju novinarima, ali u njemu nije mogla reći mnogo o onome što je prošla. Sećanja su bila “potisnuta”, kao oblik zaštite njenog uma od daljeg bola.
Međutim, njen oporavak nije trajao dugo. U 1998. godini, Elena je jednostavno nestala. Iako su njene sestre i brat bili osumnjičeni za njen nestanak, nikada nije pronađeno nikakvo konkretno dokazivanje njihove umešanosti. Elena je nestala iz sveta koji je ponovo pokušao da je prihvati, a ostala je nevidljiva, kao što je bila decenijama pre toga. Nikada nije ponovo pronađena.
Elena Kariotis, koja je na kraju imala 68 godina, postala je simbol tragične sudbine, ne samo kao žrtva porodične tyranije, već i kao podsećanje na posledice društvenih i političkih tenzija koje su oblikovale njen svet.
