U nastavku našeg današnjega članka, govorićemo o jednoj vijesti, koja se desila i baš ne toliko skoro. Međutim, koliko je bio samo okrutan događaj, ona i dan danas privalači jako veliku pozornost…..
Par je 24. avgusta 1981. godine krenuo na let 811 sa aerodroma u Komsomolsku na Amuru, nesvesni da će taj trenutak zauvek promeniti njihove živote. Bili su ispunjeni nadom i snovima o budućnosti, nesvesni da je pred njima tragičan događaj koji će ne samo promeniti njihov svet, već i postati jedan od najpotresnijih trenutaka u istoriji civilnog vazduhoplovstva. Avion je poleteo bez ikakvih naznaka da bi se nešto moglo dogoditi. Larisa i Vladimir su sedili zajedno, kao i obično, sanjajući o svojim planovima, možda o budućnosti, o ljubavi koju su delili i o životu koji su tek počeli da grade.
Ipak, ubrzo su shvatili da su u tom trenutku postali deo nečega što je izvan njihove kontrole. Tokom leta, u trenutku kada su se uzdali u to da će sve proći uobičajeno, njihov avion je postao žrtva najgore vrste nesreće. Vojni avion TU-16 sudario se sa njihovim civilnim avionom, u kojem je bilo 38 putnika. Sudar je bio brutalan i iznenadan, toliko dramatičan da drugi piloti nisu imali vremena da reaguju na način koji bi im omogućio da spreče tragediju. U trenutku udara, avion je postao neprepoznatljiv, a sa njim su nestali mnogi životi.
Sudar je izazvao momentalnu haos. Većina putnika nije imala nikakve šanse da preživi, dok su preživeli bili prisiljeni da se bore za sopstveni opstanak u nemogućim uslovima. Larisa je u trenutku udara izgubila svest o svemu što je bilo oko nje. “U trenutku udara, odmah smo izgubili krov i krila. Čuli su se samo vriskovi”, priseća se kasnije, govoreći o hororu koji je usledio. Te slike, zvuci i bol su ostali urezani u njenom pamćenju, dok je u tom trenutku gledala svog muža, Vladimira, i verovala da je mrtav. Za nju je to bio trenutak kada je pomislila da će i ona, poput njega, nestati.
Pad je bio neverovatno dugačak, trajao je više od osam minuta, a svaki trenutak je bio ispunjen ogromnim strahom i nesigurnošću. Dok su olupine aviona padale prema zemlji, Larisa je instinktivno odlučila da sedi, nadajući se da će na neki način ublažiti udarac prilikom pada. Držala se za svoje sedište, kao jedinu preostalu nadu da će preživeti. Na kraju, pad je završen gustim slojem drveća koji je zaustavio njihov let, ali i omogućio Larisi da ostane u životu. To je bio trenutak koji je poslednji put zabeležen u njenom pamćenju, pre nego što je izgubila svest.
- Kada je otvorila oči, pogledala je oko sebe i shvatila da je njeno telo bilo okruženo olupinama, a muž je ležao pored nje, mrtav. Udaljen je bio samo tri do četiri metra, ali u tom trenutku, Larisa je imala osećaj da je želeo da je poslednji put vidi, kao da je sve bilo predodređeno. Iako je bolela svakim delom svog tela, njena snaga da preživi bila je nepokolebljiva. Verovala je da mora da izdrži, da se bori za život, čak iako je već bila duboko u tuzi zbog gubitka voljene osobe.
Sledećih nekoliko dana Larisa je lutala sibirskom šumom, tražeći spas. Svaka sekunda borbe za život bila je neizmerno teška, ali ona nije odustajala. Bez hrane, vode, i sa ozbiljnim povredama, Larisa je nastavila da se bori. Kako su dani prolazili, nada je opadala, ali njena volja je bila snažna. Deseti dan od nesreće, ribar ju je pronašao i spasio. Nakon što je spasena, Larisa je saznala da su je svi smatrali mrtvom, a njena porodica bila je uverena da je izgubila svoju voljenu. Čak su i pogrešno obavestili o njenoj smrti.
Sovjetske vlasti su brzo zataškale ceo incident, jer su želele da prikriju istinu o tragediji koja je uključivala sukob između vojnog i civilnog aviona. To zataškavanje je omogućilo da se svi podaci o nesreći zadrže u tajnosti, a žrtve su postale samo brojke u istoriji koja nikada neće biti poznata. Članovima porodica bilo je zabranjeno da govore o tragediji, a komemoracije i obeležavanje stradalih postali su nemogući. Larisi je, kada je konačno stigla u bolnicu, bilo onemogućeno da vidi svoje rođake i prijatelje. Čuvali su je uniformisani ljudi, a njenoj majci su savetovali da ćuti o svemu što se dogodilo, da ne postavlja pitanja.
Tek nekoliko godina kasnije, 2000-ih, istražitelji su uspeli da razjasne istinu o ovoj tragediji. Larisa je jedina preživela, i tokom godina je nastavila da se bori sa fizičkim, ali i psihološkim posljedicama nesreće. Njene povrede su bile ozbiljne, ali ona je uspela da nastavi sa životom. Čak je rodila sina, iako je svaki dan nosila duboku tugu zbog gubitka svog voljenog muža. I pored toga, Larisa nije mogla da zaboravi ono što se desilo, jer je svaki trenutak tog leta i tragedije bio neizbrisiv u njenom srcu.
Gledajući slike i sećanja koja je nosila sa sobom, Larisa nikada nije mogla da oprosti vojsci zbog ignorisanja činjenice da su civilni i vojni avioni leteli na istoj ruti. “Svake godine, 24. avgusta, slavim svoj drugi rođendan. Iako vreme prolazi, osećam kao da je deo mene ostao zarobljen u tom trenutku. Nikada neću biti ista osoba koja je krenula na taj let, jer deo mene nikada neće sleteti. Nikada”, rekla je Larisa, sa tugom i snagom koju samo takva iskustva mogu da stvore.
