Za danas smo vam spremili jednu jako zanimljivu priču, a koja je povezana sa crnom hronikom. Naime, govorićemo o jednoj otmici, a koja je šokirala cijeli svijet….
Kada neko zatraži hitnu pomoć, prirodno je očekivati da će reakcija nadležnih biti brza, odlučna i efikasna, bez obzira na okolnosti. Nažalost, jedan potresan događaj iz Rumunije pokazao je da ta očekivanja nisu uvek ispunjena. U julu 2019. godine, u malom gradu Karakalu, dogodila se tragedija koja je šokirala čitavu naciju i izazvala talas besa i ogorčenja širom zemlje.
Aleksandra Maćešanu, devojčica od samo 15 godina, tog kobnog dana krenula je iz sela Dobrosloveni prema Karakalu koristeći autostop, što je u toj oblasti bio uobičajen način prevoza zbog loše razvijene infrastrukture javnog saobraćaja. Dana 24. jula, stala je pored puta – i nikada se više nije vratila kući. Dan kasnije, Aleksandra je uputila čak tri poziva hitnoj službi, očajnički tražeći pomoć. Navela je da je oteta, silovana i zadržana u privatnoj kući. Iako nije znala tačnu lokaciju, uspela je da pruži nekoliko tragova – ime s vizitkarte i informaciju da se možda nalazi u naselju Bolde.
Uznemireni glas devojčice bio je očajnički vapaj za spasenjem, ali reakcija operatera bila je šokantno hladna. Tokom trećeg poziva, Aleksandra je preklinjala da ostanu na vezi s njom. Umesto podrške i uvažavanja ozbiljnosti situacije, odgovorena joj je s nepristojnošću, pa čak i podsmehom. Poziv je na kraju prekinut. Naknadni pokušaji da se ponovo stupi u kontakt s njom nisu uspeli – bilo je prekasno.
Tek dvanaest sati kasnije, kada je njen otac pozvan da identifikuje glas sa snimka, policija je ozbiljnije reagovala. Tehnička podrška nije mogla da precizno locira pozive – ponuđene su tri pogrešne adrese. Analizom snimaka nadzornih kamera identifikovano je sivo vozilo koje je odvelo Aleksandru, što je dovelo do vlasnika – Đorđa Dinkea, 65-godišnjeg mehaničara iz Karakala.
Uprkos ključnim saznanjima, pretres njegove kuće obavljen je tek 26. jula, rano ujutru, uz sudsku dozvolu. Pronađeni su jezivi tragovi – fragmenti kostiju, zuba i ostaci tela spaljeni u metalnoj kanti. Dinke je uhapšen i priznao otmicu i ubistvo dve devojke – Aleksandre i Luize Meljenke, koja je nestala nekoliko meseci ranije. Kasnije je, međutim, negirao da zna ko je Aleksandra.
Komšije su ga opisivale kao osamljenog, nestabilnog čoveka s nasilnom prošlošću. Odrastao je u okrutnom okruženju, podložen zlostavljanju od strane oca. Imao je antisocijalni poremećaj, bio višestruko hospitalizovan i poznat po ispadima nasilja.
Nakon povratka iz inostranstva, Dinke je radio kao mehaničar i povremeni taksista. Porodicu je formirao, ali je supruga ubrzo napustila zbog čestih fizičkih napada. Nakon toga, Dinke se potpuno povukao iz društva, gajeći mržnju i prezir. Iako su vlasti tvrdile da je Aleksandra ubijena 26. jula u dva sata ujutru, njeni roditelji to nikada nisu prihvatili. Zubi pronađeni u pepelu, prema njima, nisu mogli biti njeni jer nikada nije imala stomatološke intervencije.
Još veću pometnju izazvale su Dinkeove tvrdnje da nije ubio devojke, već ih je predao osobama iz kriminalne mreže. Naveo je da su njegove prethodne izjave iznuđene nasiljem, a da su neki policajci učestvovali u prikrivanju tragova i podmetanju dokaza.
Rumunski mediji su kasnije objavili uznemirujuće informacije – da je Dinke navodno bio deo mreže koja je preprodavala maloletnice američkim vojnicima stacioniranim u bazi Deveselu. Ubrzo nakon što su te informacije dospele u javnost, određeni američki vojnici su vraćeni u SAD, a o skandalu su razgovarali visoki predstavnici dve zemlje. Detalji tog sastanka nikada nisu otkriveni.
Istina je konačno izašla na videlo zahvaljujući hrabrosti Aleksandrinog ujaka, koji je medijima dostavio audio snimke poziva u pomoć. To je pokrenulo talas protesta, nezadovoljstva i zahteva za odgovornost širom zemlje. Zbog nesavjesnog reagovanja, brojni visoki zvaničnici, uključujući ministre i policijske načelnike, smenjeni su sa funkcija.
Na kraju, Đorđe Dinke je osuđen na maksimalnu kaznu od 30 godina zatvora, uz obavezu da porodicama žrtava isplati značajnu odštetu. Ipak, roditelji i dalje odbijaju da poveruju da su njihove ćerke mrtve. Nastavljaju potragu za istinom, verujući da pravda još uvek nije u potpunosti zadovoljena.
