Jedna od najpotresnijih vesti u poslednjih nekoliko godina odjeknula je ne samo Rumunijom, već celim svetom.Naime, ova priča je apsolutno pokorila sve društvene mreže….
Ono što ovu tragediju čini još strašnijom jeste saznanje da je devojčica mogla biti spašena – da su institucije reagovale na vreme, da su ozbiljno shvatile njene pozive u pomoć. Umesto toga, naišla je na zid ravnodušnosti. U nastavku sledi teška i bolna priča o Aleksandri Maćešanu, devojčici čiji je život mogao biti drugačiji.
Tragedija petnaestogodišnje Aleksandre iz sela Dobrosloveni u Rumuniji ostavila je dubok trag u kolektivnoj svesti nacije. Brutalnost zločina nad njom, ali i šokantni propusti državnih organa, postali su simbol institucionalnog sloma i surovosti sistema koji bi trebalo da štiti najranjivije – decu. Aleksandrina smrt postala je simbol borbe protiv ravnodušnosti, ali i tragično podsećanje na to koliko lako nečiji glas može biti ignorisan, i koliko posledice toga mogu biti strašne.
Dana 24. jula, Aleksandra se uputila ka Karakalu, koristeći autostop – što je u njenom kraju bila česta praksa zbog lošeg javnog prevoza. Nažalost, tog dana nikada nije stigla do cilja. Umesto toga, završila je u kandžama Đorđa Dinkea, čoveka sa sumnjivom prošlošću i istorijom mentalnih problema.
Dan kasnije, Aleksandra je uspela da tri puta pozove hitnu službu i javi da je oteta, silovana i zaključana u nepoznatoj kući. Njeni pozivi su bili očajnički. Dala je važne informacije – ime osumnjičenog s vizitkarte i približnu lokaciju. Ipak, naišla je na hladne, nezainteresovane odgovore. Operateri nisu pokazali ni osnovnu empatiju. U jednom od poziva, preklinjala je da ostanu na vezi. Taj vapaj je ignorisan.
Reakcija policije bila je sramotno spora. Prošlo je više od 12 sati pre nego što je ozbiljna istraga započeta. Tehnička oprema nije bila adekvatna, dobijene su tri pogrešne lokacije, a kada su konačno došli do identiteta otmičara, odugovlačilo se sa pretresom njegove kuće. Policija je čekala sudski nalog i time izgubila dragoceno vreme. Kada su 26. jula konačno ušli u dvorište Dinkea, pronašli su ostatke tela – pepeo, zube, fragmente kostiju. Bilo je prekasno.
Đorđe Dinke je uhapšen i prvobitno priznao ubistva Aleksandre i još jedne devojke, Luize Meljenku. Kasnije je, međutim, povukao izjave, tvrdeći da su devojke prodate mreži trgovine ljudima. Pojavile su se sumnje da je mreža povezana s američkom vojnom bazom u Deveselu, što je izazvalo međunarodni skandal. Više američkih vojnika je povučeno, ali nikada nisu podignute optužnice.
Aleksandrin ujak je ključna figura u rasvetljavanju ovog slučaja. Objavljivanjem snimaka poziva u javnost, pokrenuo je lavinu protesta širom Rumunije. Građani su izašli na ulice tražeći pravdu, a rezultat toga bili su masovni otkazi i smene – od ministara do policijskih načelnika.
Ipak, roditelji Aleksandre i dalje ne veruju da je njihova ćerka mrtva. Forenzički dokazi su neubedljivi, a protivrečne informacije u slučaju podstiču sumnju. Njihova potraga za istinom nije prestala, i danas nastavljaju da traže odgovore koje institucije nisu pružile.
Ova tragedija nije samo priča o Aleksandri, već o svim devojčicama čiji se glas ne čuje. Ona nas uči koliko je važno da budemo budni, da reagujemo, da verujemo žrtvama i da ne dozvolimo da birokratija i ravnodušnost ubiju još jedan život. Jer, možda bi Aleksandra danas bila živa – da je neko samo odlučio da je sluša.
