U današnjem članku vam pišemo na temu života koji je ispunjen dobrotom, hrabrošću i nečim što je danas, nažalost, sve ređe – nesebičnom pomoći. Priča koju ćemo podeliti nosi duboku poruku o tome kako sitni gestovi mogu promeniti živote, često na načine koje ni sami ne možemo da predvidimo.
Baka Ruža je provela više od pola svog života na jednoj istoj pijaci, prodajući ono što su njene ruke stvorile – vunene čarape, kape i šalove. Iako joj nije donosilo mnogo, dovoljno da plati osnovne račune i kupi lekove, nikada se nije žalila. Zamišljajući je, lako možemo da je zamislimo kao nekog ko se nije libio da pomogne, bez obzira na svoju tešku situaciju.
Često je govorila: „Ima i gorih sudbina“. Njena malena tezga bila je na kraju pijace, u delu gde je vladala hladna promaja. Ipak, nije tražila pažnju ili sažaljenje. Njen svet bio je jednostavan, a njena ljubav prema životu bez obzira na okolnosti bila je neizmerna.
Jednog ledenog decembarskog jutra, dok je pakovala robu, čula je tihu jecajuću ženu koja se smrzavala. To je bila mlada devojka, stara možda dvadeset godina, koja je iznenada postala žrtva sitnog kriminala – neko joj je ukrao novčanik sa svim parama koje je imala za povratak u studentski dom u drugom gradu. Bila je obučena u tanku jaknu, a patike su joj bile mokre. Niko drugi nije bio na pijaci da je primeti, ali Ruža je bila tu. Bez razmišljanja je prišla i pitala devojku šta joj se dogodilo.
- Kada je saznala šta se desilo, bez oklevanja je skinula najbolje vunene čarape koje je čuvala za posebne prilike i, dajući joj i šal, počela da je smiruje. Baka Ruža nije imala mnogo, ali je sve što je imala odlučila da podeli sa tom mladićem u nevolji. Čak joj je dala i novac koji je imala, govoreći joj da ne mora ništa da vraća, već da treba da ide u školu i postane dobar čovek. Devojka je u suzama zagrlila Ružu, a potom je otrčala, noseći sa sobom ne samo poklon u obliku vunenih čarapa, već i životnu lekciju koju će pamtiti zauvek.
Prošlo je 15 godina od tog susreta, a Ruža je postala starija i slabija. Jedne noći joj je pozlilo, pa su komšije pozvale hitnu pomoć i odvezli je u bolnicu. Međutim, stvari nisu išle kako je očekivala. Nije imala overenu zdravstvenu knjižicu i, bez novca, činilo se da neće biti primljena na lečenje. Lekar na prijemu joj je rekao da neće moći da je primi bez osiguranja ili depozita.
Ali tada je nešto iznenađujuće promenilo tok događaja. Iz hodnika je naišla nova direktorka bolnice, doktorka Jelena. Doktorka Jelena je bila neko ko je obično izbegavao da bude u bolnici u tim trenucima, ali sada je bila tu. U trenutku kada je ugledala staricu na nosilima, prepoznala je u njenim očima onu istu ljubaznost i saosećanje koje je Ruža pružila pre 15 godina. Jelena je sećala kako su joj te čarape i taj trenutni gest pomogli da ne odustane od svojih snova.
- Suze su joj navrle na oči, i bez oklevanja je naredila da Ružu prime u najbolji odeljak bolnice, čak i ako to znači da se svi troškovi prebace na njen lični račun. Započela je borbu sa pravilima, jer je znala da je ta žena, bez obzira na to što je tada bila samo skromna prodavačica na pijaci, u stvari spasilac njenog života. Ruža je tada spoznala da je Jelena, ona ista devojka koju je nekada obula, sada postala osoba koja je u stanju da joj spasi život.
Jelena nije stajala, borila se za nju sa svim srcem, i kako je rekla: „Vaš račun je plaćen pre 15 godina, onog dana na minus deset.“ Celo osoblje je bilo dirnuto ovom pričom, a Ruža je, uz pomoć Jelenine brige, operisana i oporavljena. Baka Ruža je provela poslednje godine života u toplini, gde je nastavila da plete vunene čarape za Jeleninu decu, što je bio simbol njenog života – punog ljubavi, topline i dobročinstva.
I tako, ta stara, draga žena je s punim srcem, bez obzira na svoje skromne uslove, spajala ljude. Njene vunene čarape, za koje je mislio da su samo obične stvari, zapravo su bile simbol snage njene dobrote, koja je, kao i nit koja povezuje svaku petlju, trajala do kraja
