U današnjem članku želim da podelim priču o tome kako jedno dobro delo može promeniti život i učiniti nas jačima, čak i u najtežim trenucima. Ova priča nam pokazuje snagu ljubaznosti i kako pravi heroji nisu oni koje obožavamo zbog moći i bogatstva, već oni koji nas podrže kad je to najpotrebnije.
Bila je gužva u gradskoj apoteci, kada je na red došla baka Nada. Sitna, pogrbljena, u kaputu koji je bio stariji od većine ljudi u redu. Ruke su joj drhtale dok je na pult stavljala recept za insulin. Kada je apotekarka Marija ljubazno izgovorila cenu, baka je uzdahnula i izvadila staru, ishabanu platnenu novčanicu.
Počela je polako da istresa sitniš na pult, brojeći kovanice od 5, 10 i 20 dinara, prstima iskrivljenim od reume. I dok su dinari zveckali u tišini apoteke, Viktor, momak od nekih 20 godina, stajao je iza nje, nervozno cupkajući, čekajući da se baka pomeri.
Viktor, obučen u markiranu trenerku, sa slušalicama oko vrata i iPhone-om u ruci, bio je nestrpljiv. Počeo je da negoduje, ne razumevajući da baka možda nema dovoljno novca za lekove. “Aman, baba, hoćeš li do sutra?” rekao je prevrćući očima. I dok je nastavio da se žali, šutnuo je kovanicu koja se otkotrljala ispod pulta. Baka Nada se trgla, ispustivši nekoliko kovanica na pod, ali nije odgovorila. Samo je tiho odgovorila, rekavši da joj penzija kasni, dok je pokušavala da prikupi novac. Viktor je, međutim, bio sve besniji, vičući na nju i govoreći da bi bilo bolje da umre nego da troši vazduh.
- U tom trenutku, atmosfera u apoteci je postala napeta, a svi prisutni su gledali u pod, plašeći se da se usprotive sinovima moćnika. Međutim, Marija nije mogla da ćuti. Besno je udarila šakom o pult i viknula: “Dosta!” Nikada je niko nije video tako besnu. Iako je bila apotekarka, sada je bila više nego samo zaposlena – bila je žena koja nije mogla da dozvoli da neko tako ponaša prema baki Nadi, koja joj je pre mnogo godina pomogla.
Marija je izašla iz iza pulta i stala ispred Viktora. Iako je znao ko su njeni roditelji, Marija mu je hrabro odgovarala: “Znam ko ti je otac. A znaš li ti ko je ova žena koju teraš da umre?” Okrenula se prema baki Nadi i počela da priča o svom iskustvu. Pre tačno 20 godina, bila je devojčica koja je molila za pomoć u istoj apoteci. Tada je njena majka bila u teškoj situaciji zbog astme i devojčica nije imala dovoljno novca da kupi lek. Tu je bila baka Nada, koja je, iako je radila za malu platu, iz svog džepa dala celu dnevnicu i spasila njenu majku. Ona nije samo platila lek, već je kupila i čokoladu da devojčica smiri.
Marija je, s suzama u očima, ispričala svoju priču i objasnila Viktorima da je baka Nada bila ta koja joj je spasila život. Marija je zatim uzela insulin i lekove za baku, platila sve iz svog novčanika i stavila 5000 dinara baki u džep starog kaputa, rekavši: “Dok radim u ovom gradu, vi nikada više nećete platiti ni dinar za lekove.” Baka Nada je, u suzama, milovala Mariju po licu, zahvaljujući joj za sve što je učinila.
- Kada je Marija okrenula ključ i otključala vrata, pogledala je Viktora i rekla: “Ti, ‘gazdin sine’, izađi napolje. I ne vraćaj se dok ne naučiš da se bogatstvo ne meri markom patika, nego onim što nosiš u grudima. Tvoj otac možda ima milione, ali ti si, dečko, danas dokazao da si najveća sirotinja u ovom gradu.” Viktor je crveneo, nije rekao nijednu reč i, pod prezirom svih, izašao iz apoteke.
Ova priča nas podseća na to kako su pravi heroji često oni koji su tiho prisutni u našim životima, oni koji nas podrže kada to najmanje očekujemo. Baka Nada nije tražila priznanje, niti je želela da je neko pohvali za svoje akcije, ali njeno dobro srce i želja da pomogne ostavila su neizbrisiv trag u životima drugih
