Sa velikim naporom i izuzetnom voljom, ona se bori za svaki dan života. Čak i u onim retkim trenucima kada neko pokuca na njena vrata, srdačno dočekuje tog posetioca uz osmeh.
Baka Stanimirka Zlatić iz sela Osonica kod Ivanjice nosi u sebi duboke rane, i one na duši i one na telu, ali ih vešto krije od očiju sveta. Kada je obuzme bol, ona ćuti, ne želi da opterećuje druge svojim problemima. Njena priča, iako tiha i skrivena, nosi sa sobom teret najteže životne sudbine.
Prilog koji je snimljen sa bakom Stanimirkom datira iz 2020. godine, u vreme pandemije virusa korona. Već dugi niz godina nije u mogućnosti da hoda, te je prisiljena da se puzi na kolenima kako bi obavljala osnovne svakodnevne zadatke poput uzimanja čaše vode, pripreme hrane i održavanja higijene. Ostala je sama, bez ikoga ko bi joj pružio podršku i pomoć.
Međutim, i pored ogromnih izazova s kojima se suočava, baka Stanimirka se hrabro bori za svoj život. Čak i u retkim trenucima kada neko pokuca na njena vrata, ona dočekuje goste sa osmehom, lepim rečima i izuzetnim gostoprimstvom. Unatoč svojim fizičkim ograničenjima i teškoćama, ona uspeva da zadrži svoju dostojanstvenu i ljubaznu narav.
Njena snaga i ponos ne dopuštaju joj da napusti kuću u koju je uložila ceo svoj život. Iako su dani ispunjeni usamljenošću i izazovima, baka Stanimirka ne pokazuje znake slabosti. Redovno je posećuje Crveni krst, koji joj donosi osnovne namirnice i lekove. Svaka poseta ovih volontera budi u njoj radost i zahvalnost, jer svaki trenutak samovanja postaje izuzetno težak i mučan.
Ona ističe da se ne predaje, da živi onako kako može i mora. Snalazi se u svakodnevnim obavezama i ne odaje utisak da je opterećena životom koji vodi. Iako nema nikoga ko bi joj pružio dodatnu pomoć, ona i dalje zrači pozitivnošću i optimizmom.
Ova priča o baki Stanimirki Zlatić podseća nas da je zdravlje uvek na prvom mestu, te da je važno ceniti svaki trenutak života i pružiti podršku onima koji se suočavaju sa najtežim izazovima. Dok se borimo sa svojim ličnim problemima i preprekama, važno je da budemo svesni da postoje ljudi poput bake Stanimirke koji hrabro nastavljaju da se bore i pronalaze radost i smisao u svakom danu, bez obzira na izazove koji ih okružuju.
BONUS TEKST:
U hladnoj jutarnjoj tišini, sunce tek počinje da se diže iznad horizonta, osvetljavajući zemlju nežnim zracima. Ptice počinju svoj jutarnji koncert, dok se miris sveže pokošene trave širi vazduhom. Ovo je trenutak kada priroda počinje da se budi, kada svet oko nas polako oživljava.
Dok šetam kroz mirnu šumu, tišinu prekida samo šum mojih koraka po suvim granama. Listovi pod nogama šušte kao da pričaju svoje tajne, dok se grane povijaju pod težinom jutarnje rose. Sve je oko mene u savršenoj harmoniji, u skladu sa ritmom prirode.
Udaljeni zvuk potoka koji žubori na putu ka svojoj destinaciji dodaje dodatnu dimenziju ovoj idiličnoj slici. Voda teče neumorno, pokrećući kamenčiće niz reku, dok se svetlost jutra prelama na njenim talasima. To je prizor koji umiruje dušu i podseća me na snagu i lepotu prirode.
Dok sedim pored potoka, osluškujem zvukove okoline i posmatram ptice kako lepršaju iz grane u granu. Osećam kako se mir i spokoj polako uvlače u svaki deo mene, oslobađajući me stresa i briga. U ovom trenutku, sve što postoji je sadašnji trenutak, sva moja pažnja usmerena je na ovaj magični pejzaž.
Dok dan polako odmiče, sunce dostiže svoj zenit, obasjavajući sve svojom toplinom. Boje prirode postaju još živopisnije, dok se nebo širi u plavetnilu bez kraja. Ovo je trenutak kada se osećam povezanom sa svim živim bićima oko sebe, kada osećam da sam deo nečeg većeg i dubljeg od samog sebe.
Kako dan prolazi, vraćam se kući sa osećajem spokoja i zahvalnosti. Priroda me podsetila na lepotu jednostavnosti i važnost prisustva u sadašnjem trenutku. Svaki trenutak proveden u prirodi je dar koji treba ceniti i negovati. U tom daru pronalazim mir i inspiraciju za sve što dolazi.
