U današnjem članku pišemo o priči koja duboko dirne srce i vraća veru u dobrotu i ljudsku solidarnost. Priča koju je psiholog Vladimir Đurić podelio na svojoj Facebook stranici 2020. godine, osvetljava neverovatnu snagu prijateljstva, empatije i nesebičnosti.
U ovoj priči, autor se prisjeća jednog posebnog popodneva koje je bilo mnogo više od običnog trenutka, jer je pokazalo koliko ljudi mogu biti velikodušni i posvećeni, čak i u najmračnijim trenucima.
Đurić se prisjeća svojih 15 godina iskustva u medicini, tokom kojih je svjedočio mnogim duboko emotivnim trenucima, od uspješnih i neuspešnih porođaja, do tragičnih pokušaja suicida. Međutim, nijedna scena nije ga dirnula kao ono što je doživeo tog dana. Poseta „Ludnici“ na periferiji grada bila je trenutak koji mu je promenio pogled na svet i ljude.
U sobi koja je bila čista, skromno opremljena, ali sa posebnom pažnjom, proveo je vreme sa pacijentom koji je nekada bio vrsni student, pun života i potencijala. Taj čovek, koji je bio senka svog bivšeg ja, sada je patio od paranoične shizofrenije i godinama je bio u bolnici.
- Njegovi prijatelji, koji su ga posetili, bili su duboko zabrinuti i tugovali zbog promene koju su videli. Nekada je bio mladić s visokim ambicijama i odličnim ocenama, a sada je bio samo senka onoga što je nekad bio. Godine lečenja nisu mu pomogle, već su ga učinile još slabijim i duhovno iscrpljenim. Ujedno, bio je izuzetno nesrećan jer je izgubio svoju majku, jedinu osobu koja je ostala uz njega i brinula o njemu, unatoč svim teškoćama koje je trpela gledajući svog sina kako se raspada.
Jednog dana, na sreću, žena iz njegovog razreda, koja je takođe bila njegova prijateljica, slučajno ga je srela u parku. Tada je shvatila ko je on, prepoznala njegove oči, ožiljak na arkadi i setila se trenutka iz prošlosti kad je on branio od nasilnog mladića. Ovaj susret, iako šokantan, pokrenuo je lavinu pomoći. U trenutku je odlučila da mora nešto učiniti. Pozvala je svoje prijatelje iz razreda, među kojima je bila advokatkinja i lekar, i zajedno su odlučili da pomognu svom nekadašnjem prijatelju. Dogovorili su da prikupe novac i pomognu mu da nađe smeštaj i potrebnu medicinsku negu.
Njegovi prijatelji, koji su nekada bili kolege i ljubitelji života, sada su postali njegov najveći oslonac. Organizovali su sve, od iznajmljivanja stana, do smještaja u bolnici koja je pružala kvalitetnu negu. Ubrzo je sve bilo spremno – pronašli su mu mesto na odjeljenju u „Ludnici“ koja je bila zapravo mnogo više nego obična bolnica. Tamo je imao sve što mu je bilo potrebno – hranu, lekove, podršku. Iako je njegov život bio obeležen velikim gubicima i nesrećom, ovaj potez njegovih prijatelja vratio mu je nadu.
- Priča završava potresnim razmišljanjem autora, koji se pita kako je moguće da u današnjem svetu, u društvu koje se često čini hladnim i ravnodušnim, postoje još ljudi koji su spremni da pomognu bez interesa, da pruže ruku prijatelju bez obzira na sve što je prošlo. Đurić ističe kako su ti ljudi prava definicija dobrote – oni koji se ne boje da pokažu ljubav, saosećanje i podršku, čak i kada to deluje kao misija nemoguća.
Na kraju, autor zaključuje da bi možda pravi naziv za “Ludnicu” bio “duševna bolnica”, jer je u njoj, više nego u bilo kojoj drugoj ustanovi, moguće videti pravu dušu – prijateljstvo, ljubav, odanost i zahvalnost. Ti ljudi, koji možda nikada ne mogu ništa uzvratiti osim zahvalnim pogledima, pokazuju šta znači biti istinski ljudski. Oni su svetlo u svetu koji često zaboravi na vrednosti koje nas čine boljima.
Ova priča nas podseća da je ljubav i prijateljstvo možda najvažniji lek za sve duše koje su se izgubile. I da, u svetu prepunom problema, postoje ljudi sa velikim „L“ koji su spremni učiniti svet lepšim
