Marija Karađorđević, princeza po rođenju, a kasnije kraljica, ostaje upamćena kao jedna od najlepših i najskromnijih ličnosti svog vremena. Poznata po svojoj skromnosti i dobroti, Marija je bila oličenje svih vrlina koje su se tada očekivale od žene – bila je predana supruga, brižna majka, marljiva domaćica i dostojanstvena kraljica.
Bila je izuzetna supruga kralja Aleksandra I i majka poslednjeg jugoslovenskog kralja, Petra II. Potičući iz ugledne porodice rumunskog kralja Ferdinanda Hoencolerna i rumunske kraljice Marije, koja je bila princeza od Velike Britanije i Irske te unuka same kraljice Viktorije, njeno poreklo bilo je impresivno.
Osim nesumnjive lepote, isticala se i svojim obrazovanjem – pohađala je elitne škole te je, osim rumunskog, tečno govorila engleski, nemački i francuski jezik. Brzo je savladala i srpski jezik nakon udaje za jugoslovenskog kralja, Aleksandra Karađorđevića.
Njena popularnost među narodom počela je rasti i pre venčanja, naročito kada je, prvi put stigavši u svoju novu domovinu, sa balkona Starog dvora srdačno pozdravila okupljene rečima: “Ja vam od srca blagodarim!”
Kraljica Marija i kralj Aleksandar postali su briljantan primer svim evropskim kraljevskim parovima. Njihov skladan i povučen život bio je uzor, a brak je bio krunisan trojicom sinova – Petrom, Tomislavom i Andrejem. Kraljica Marija osvojila je srca dama Beograda svojom elegancijom i prefinjenim ponašanjem, ali i više od toga – bila je voljena i od strane običnih žena, kako građanki tako i seljanki. Uzvraćala je tom ljubavlju otvarajući škole, bolnice, obdaništa i donirajući novac dobrotvornim udruženjima.
Odmah nakon venčanja s jugoslovenskim kraljem Aleksandrom Karađorđevićem, osnovala je Fond za pomoć siromašnoj i bolesnoj deci, starima i nemoćnima. Tokom svog života u emigraciji, tokom i nakon Drugog svetskog rata, aktivno je učestvovala u humanitarnim organizacijama poput Komiteta Jugoslovenskog Crvenog krsta i Društva “Sveti Jovan”.
Kraljica Marija otvorila je Domaćinske škole za devojke sa sela, gde su mogle učiti veštine poput kuvanja, šivenja i upravljanja domaćinstvom. Pokrenula je dobrotvornu organizaciju “Kolo srpskih sestara” i pomogla mnogim siromašnim đacima da nastave svoje obrazovanje.
Često je posećivala Oplenac, dozvoljavajući svojim sinovima da se igraju sa decom iz sela, dok je ona razgovarala s lokalnim stanovništvom. Gde god da se pojavila, dočekivana je s oduševljenjem. Sačuvani zapisi otkrivaju njenu posvećenost domaćinstvu i brigu o srpskim narodnim običajima od samog stupanja na presto.
Posebno je bila zainteresovana za automobile – bila je jedna od prvih žena koja je dobila vozačku dozvolu u Srbiji. Prvi automobil dobila je od gradonačelnika Bukurešta pre udaje, prilikom posete Beogradu.
Njenu sreću zasenila su dva ključna događaja. Prvi se dogodio jednog oktobarskog dana 1934. godine, kada je kralj Aleksandar ubijen u atentatu u Marseju. Kraljica je dostojanstveno podnela svoju bol, postavši udovica sa samo 34 godine i sa trojicom sinova, od kojih je najstariji imao samo 11 godina i trebao je postati kralj. Nosila je crninu dve godine i posvetila se obrazovanju svojih sinova i humanitarnom radu.
Drugi događaj koji je promenio njen život bio je početak Drugog svetskog rata i odlazak iz Jugoslavije. Tada je njen glas malo dopirao do okupirane zemlje, ali je ona i dalje neumorno radila za svoj narod, kroz Komitet Crvenog krsta i druge organizacije. Tokom rata, kraljica Marija poslala je ogromne količine humanitarne pomoći zarobljenicima širom Evrope, prikrivajući svoj identitet kao Marija K. Đorđević.
Nakon ratnih godina, život kraljice Marije se promenio iz korena. Živela je sa sinovima Tomislavom i Andrejem u maloj seoskoj kući na imanju “Stari mlin” u Kentu, nakon čega su se povukli na imanje u Kentu, kada je postalo jasno da se nikada neće vratiti u Jugoslaviju, s obzirom na gubitak svih privilegija i imanja od nove vlasti.
Preminula je 22. juna 1961. godine u Londonu i sahranjena je u Kraljevskom groblju Frogmor u Vindzoru. Njene posmrtne ostatke prenete su u Srbiju 29. aprila 2013. godine, da bi 26. maja 2013. godine bila sahranjena na Oplencu u okviru državne ceremonije. Odlukom Višeg suda u Beogradu rehabilitovana je 14. aprila 2014. godine.
