U nastavku našeg današnjega članka, donosimo vam jednu jako zanimljivu priču a koja nam dolazi iz ratnog perioda iz Bosne i Hercegovine. Naime, radi se o razvodu i prekidu, a evo šta se desilo četiri decenije poslije….
Njihova ljubav bila je toliko snažna da su je svi u malom bosanskom mestu upamtili – govorili su da su “najlepši par u Jugoslaviji”. Ali sudbina je imala druge planove. Rat ih je brutalno razdvojio, a kada su se nakon 35 godina ponovo sreli, jedno je već imalo porodicu, a drugo – samo jednu ruku i srce puno uspomena.
“Bili smo deca kada smo se upoznali, ali smo oduvek izgledali kao da smo stvoreni jedno za drugo.” Gde god da smo se pojavili, ljudi su govorili: „Ovo dvoje, kao iz filma.“ I zaista, ljubav između mene i Edina bila je snažna, mladalačka, iskrena, čista. Živeli smo u jednom malom mestu u Bosni, a u to vreme ceo svet nam je bio otvoren.
Zajedno smo završili srednju školu, zajedno se smejali, plakali, maštali. O braku smo pričali još pre nego što smo napunili osamnaest. Nismo stigli ni da se verimo kako dolikuje. Došao je rat.
Bilo je to kao da ti neko preko noći iščupa dušu iz tela. Sve se promenilo. Ljudi su nestajali, granate su padale, komšije su postajale stranci. Edin je otišao da se bori. Meni su roditelji, u strahu, rekli: „Pakuj se, idemo u Srbiju, ovde više nema života.“ Nisam ni znala kako da mu javim. Ostala sam bez glasa, bez puta, bez načina da saznam da li je živ.
Godine su prolazile, prezime sam promenila – ali njega nikada nisam zaboravila. U Srbiji sam pokušavala da živim, da se priviknem, da preživim. Udala sam se. Bio je to dobar čovek, miran, tih. Dala sam sve od sebe da budem dobra supruga, dobra majka. Preselili smo se u Kragujevac, ovde sam stvorila dom, porodicu.
Ponekad bih uveče, kad svi zaspu, uzela stari album. Naša slika – on u sakou koji sam mu sama sašila, ja sa punđom i osmehom do ušiju. Taj osmeh nikada nisam imala više ni na jednoj fotografiji.
„Traži te neki čovek bez ruke“ – srce mi je stalo. Jednog popodneva muž je ušao i rekao mi tihim, zbunjenim glasom: „Traži te neki čovek. Kaže da nema ruku… i da te dugo traži.“ U tom trenutku sam znala. Nisam morala da čujem ime. Znala sam – to je on. Edin. Drhtavim rukama sam sela. Srce mi je udaralo kao da hoće napolje. Suze su same krenule. Muž me je samo gledao. Rekla sam mu: „To je čovek kojeg sam volela pre rata. Nestao je, mislila sam da je mrtav.“ Bio je tih. Nije rekao nijednu ružnu reč. Samo je klimnuo glavom. Znao je.
Kako me je pronašao posle toliko godina? Edin mi je ispričao da me je godinama tražio. Da je preživeo rat, ali da je u jednoj borbi izgubio ruku. Živeo je u Nemačkoj, radio u skladištima, fizičke poslove, koliko je mogao. Svima je pričao o meni, ali me niko nije znao pod novim prezimenom.
A onda je srećom, ili sudbinom, sreo našu staru drugaricu iz škole. „U Kragujevcu je“, rekla mu je. „Udala se, ali je dobro.“ Dala mu je moju adresu. Susret koji se ne zaboravlja. Stajao je ispred moje kapije. U licu prepoznatljiv – iste oči, isti pogled. Samo me je pogledao i rekao: „Nisam želeo da umrem, a da te ne vidim još jednom.“ Plakali smo. Bez reči, bez pitanja.
Da li bih mu se vratila? Ne znam. Imam porodicu, život, odgovornosti. On je sada sam. Ali znam jedno – niko me nikada nije voleo kao Edin. I niko me nikada nije pogledao onako kako me on gleda i sada, bez ijedne reči. A to se pamti ceo život.
