Sljedeća jako zanimljiva i nevjerovatna priča, dolazi nam iz Bosne i Hercegovine. naime, ovaj i više nego čudan događaj desio se u Srebreniku, nedaleko od Tuzle…
Šefik Šećić iz Srebrenika doživeo je izuzetnu sudbinu koja je šokirala i njega i njegovu porodicu. Naime, prošle godine je iznenada osetio nesvesticu, što je dovelo do toga da završi u bolnici. Lekari su brzo dijagnostikovali ozbiljno stanje, ali su istovremeno bili pesimistični u pogledu njegovih šansi za preživljavanje, te su obavestili porodicu da je njegov opstanak gotovo nemoguć. Verovali su da mu je preostalo samo nekoliko trenutaka života.
Međutim, situacija se okrenula u potpunosti. Misleći da je preminuo, porodica ga je uputila u mrtvačnicu. Iako su svi očekivali da je zaista mrtav, dogodilo se nešto neverovatno. Šefik je iznenada otvorio oči, a prizor koji je zatekao bio je nešto što nije mogao da veruje.
-
Bio je Bajram, dan kada sam ustao da otvorim vrata, a odmah nakon što sam se podigao, pao sam i zvao svoju decu. Brzo je došao sanitet i doktori su odmah rekli mojoj deci da odu kući jer sam umirao. Prema njihovim procenama, nisam mogao preživeti, a iz mene su izvadili 5.5 litara tečnosti – priseća se Šefik. Potom je ispričao iskustvo koje je doživeo u mrtvačnici:
-
Preneli su me u mrtvačnicu u Tuzli, gde su me umotali u najlone i stavili na nosila. Bio sam potpuno svestan, ali nisam znao šta se dešava. Dok su me nosili, video sam starijeg čoveka u crnom odelu, koji je stajao pored mene, dok sam ja bio umotan u plastiku. U tom trenutku nisam mogao da izdržim, počeo sam da plačem i zamolio ga: “Doktore, spasi me!” U trenutku sam počeo da se borim, povukao sam najlone, a on je u panici pobegao.
Svoju borbu za život nije završio ni tu. Pobegao je iz mrtvačnice, ostavljajući osoblje u šoku. Iako su svi očekivali da će umreti, insistirao je na tome da se vrati kući. Proveo je dva sata u mrtvačnici, a potom je, iznenađujuće, bio pušten.
- Slična priča stiže i iz Srbije, od čoveka po imenu Stanko, koji je takođe doživeo “smrt” i “ponovno rođenje”. Stanko je preminuo i bio prebačen na polaganje u grobnicu, ali se probudio i ispričao o svom iskustvu tokom toga. On je, kaže, doživeo mnoge neobjašnjive stvari u tom periodu, uključujući neviđene vizije i čak razgovor sa samim Gospodom.
Stanko se priseća svog siromašnog detinjstva, gde je živeo u bedi i zajedno sa majkom i ocem, koji je radio teške poslove, pokušavao da preživi. Uprkos životnim teškoćama, majka mu je uvek prenosila vrednosti hrišćanske vere, učila ga poštovanju božjih zapovesti. Iako je imao vrlo malo, Stanko je voleo da crta, često na hartiji od džakova koju je majka donosila kući. Njegova vera bila je duboko ukorenjena, a majka ga je još kao malo dete vodila u crkvu.
Stanko je ispričao da je 22. novembra 1989. godine, na Aranđelovdan, doživeo istinsko čudo. Te noći, dok je spavao, čuo je glas koji ga je pozvao po imenu, a kada je otvorio oči, ugledao je neverovatnu svetlost. U toj svetlosti pojavio se Gospod Isus Hristos. Tada je video svoje telo koje je ležalo pored žene, a svetlost koja je obasjavala sobu bila je toliko jaka da je podsećala na sto sunaca.
Kada je oživeo, svi su pobegli iz sobe, uplašeni onim što se dogodilo. I sveštenik koji je trebao da završi opelo bio je iznenađen, ali nije bio previše iznenađen jer je, kako kaže Stanko, ovo bila već poznata pojava u njegovoj crkvi. Sveštenik je tada pitao Stanka: “Jesi li se predomislio?” Stanko je ispričao da je od tada postao još ubeđeniji u postojanje Boga, raja i pakla, kao i zagrobnog života. Hristos mu je otkrio lekcije o tome kako treba da živi, i Stanko ih poštuje do danas.
On je, pri tom, podelio i svoje vizije pakla, za koje kaže da su bile strašne: smrad, hladnoća, ognjena jezera, sumpor, i ljudi koje je prepoznao, među njima i komšije i prijatelje. Gospod mu je objasnio da su ti ljudi završili u paklu zbog svojih greha, lopovluka i nepoštenja.
