Priča jednog Bosanca čoveka po imenu Adil, otkriva koliko brak, koji bi trebalo da bude zajednica zasnovana na ljubavi i međusobnom poverenju, ponekad može da se pretvori u odnos u kojem dominiraju interes i dužnost, a ne emocija.
On je godinama bio u braku, iz koga je dobio dva sina. Danas su oni odrasli ljudi, imaju svoje porodice i žive svoje živote. Ipak, ono što Adila najviše boli jeste to što sa njima nema dobar odnos.
Kada govori o prošlosti, on priznaje da je brak vremenom izgubio svoju suštinu. Ljubav je nestajala, a ostajala je samo rutina. Sve to dovelo je do razilaženja sa suprugom, a posledice tog prekida odnosa osetile su i njegova deca. „Najdublja rana koju nosim jeste to što sam posvađan sa svojim sinovima. Njihova majka ih je okrenula protiv mene, isprala im mozak, i danas ja nisam deo njihovih života“, priča Adil.
- Ono što ga dodatno boli jeste činjenica da ga sinovi nisu zvali na svoje svadbe. „Ženili su se, a mene nisu pozvali. Nisu pozvali ni moja četiri brata, a došli su svi sa ženine strane. To je bio trenutak kada sam shvatio da sam potpuno isključen iz njihovih života.“ On smatra da je za to najviše odgovorna njihova majka, koja ih nikada nije podstakla da održe odnos sa ocem.
U sećanju nosi i neizgovorene tajne. Kaže da zna mnogo o tome šta je njegova bivša žena radila, ali nikada nije želeo da to ispriča sinovima. „Da im kažem istinu, ogadila bi im se majka za ceo život. Ali nisam to uradio, jer ipak – ona je njihova majka.“ Upravo u tim rečima ogleda se kontrast između ogorčenosti i poštovanja, između povređenog muža i oca koji zna da deca zaslužuju da vole oba roditelja.
Iako priznaje da je uverenja o ženama često izražavao na način koji mnogi smatraju zastarelim i nepravednim, Adil u tome vidi prirodnu raspodelu uloga. „Bog je dao ženu da radi kućne poslove“, tvrdi on, ističući da mu je važno da supruga bude vredna, da ustaje rano i da je spremna da deli sa njim svakodnevne obaveze. Sebe vidi kao nekoga ko bi pomogao kada je potrebno, ali naglašava da su kućni poslovi primarno ženski zadatak. Takvi stavovi, kako i sam priznaje, verovatno su doprineli problemima u njegovom braku, jer današnji život zahteva drugačiju ravnotežu i međusobno razumevanje.
- Uprkos svemu, Adil i dalje veruje u brak i nada se da će pronaći „onu pravu“. „Sutra bih se oženio da mogu da nađem pravu ženu. Ona treba da zna šta znači poštovanje, da je vredna i da hoće da radi. Ja sam spreman da budem dobar muž, ali želim da pored sebe imam ženu koja deli moje vrednosti.“ Njegove reči otkrivaju da je i dalje u potrazi za bliskošću i domom, iako iza sebe nosi gorčinu i razočaranje.
Najveća rana ostaje odnos sa sinovima. On se pita kako bi bilo da su okolnosti bile drugačije i da su oni ostali da žive sa njim. „Ja bih im rekao: deco, idite kod svoje majke, kakva god da je, ona je vaša majka.“ Na taj način pokazuje da veruje da roditeljstvo prevazilazi sukobe među supružnicima i da dete ima pravo da voli i oca i majku, bez obzira na njihove međusobne razmirice.
Adilova priča podseća da su posledice razvoda najdublje upravo kod dece. Ona često postaju žrtve nerazrešenih sukoba i nesporazuma među roditeljima, a neretko i same biraju strane. U njegovom slučaju, osećaj da je isključen iz najvažnijih trenutaka u životima svojih sinova – kao što su venčanja – ostavio je dubok ožiljak.
Na kraju, on ostaje čovek koji je istovremeno i ogorčen i pun nade. Ogorčen što je izgubio najbliže odnose koje je mogao imati, a pun nade da će mu život možda doneti novu priliku – bilo kroz brak, bilo kroz pomirenje sa sinovima. Njegove reči su i priznanje grešaka i vapaj za razumevanjem, ali i podsećanje da, bez obzira na sve, „otac treba da ostane uvek otac, kao što i majka zauvek ostaje majka svom detetu.“
