Udala sam se pre tri godine. Svi kažu da je prva godina braka najteža, ali meni je bila najlepša. Možda zato što smo tada gradili sve od nule, zajedno, korak po korak. Kada smo konačno opremili dom i mislila sam da je sledeći korak da dobijemo dete, sve se srušilo.
Moj muž je postao opsednut gejmingom, a ja sam shvatila da sam ostala sama u svemu. Posao, kuvanje, čišćenje, računi, pranje – sve je palo na moja leđa. Govorila sam sebi da tako i treba, da je normalno da žena iznese teret.A onda je došla prva godišnjica braka. Ja poklon nisam dobila. On jeste. Nisu važni materijalni darovi, nikad mi to nije bilo presudno, ali godišnjica nosi simboliku, podseća na zavet i zajedništvo. Tada sam prvi put osetila prazninu.
- Došao je zatim Bajram. Kao što dolikuje, ispratila sam ga na bajram-namaz, jer oca nemam, i čekala ga s kafom i baklavom. Ni tada nije bilo bajramluka. Prošao je i 8. mart, bez cveta, bez reči pažnje. Počeli su moji napadi panike, dok me je svekrva ponižavala i umanjivala svaki moj trud, a on me sve češće vređao. Osećala sam da tonem, a dna nigde.
U junu sam spakovala stvari. Nisam bila srećna, a za mene je brak uvek značio poštovanje, razumevanje, kompromis i pažnju. Sve drugo je sporedno. Odluka da odem bila je najteža stvar u mom životu jer sam ga volela bezuslovno. Hiljadu pitanja prolazilo mi je kroz glavu, ali nijedan odgovor nije davao smisao ostanku.
On je tek tada počeo da me traži. Kada sam mu falila, setio bi se da postojim. Kada mu nisam trebala, bila sam nevidljiva. Poslednje tri nedelje našeg zajedničkog života spavala sam sama, u krevetu gde je samo leva strana znala koliko suza sam isplakala i koliko sam puta pitala sebe: ostati ili otići?
Na kraju sam otišla, sa slonom na grudima, gorčinom u ustima i suzama koje su se slivale bez prestanka. U avgustu sam predala papire za razvod. Tada sam saznala da je imao drugu. Na njegov rođendan sam ih i zatekla zajedno. Samo sam čestitala i izašla, dok se on pravdao da je to „samo drugarica“.
- Plačući je tražio da mu se vratim. Ali nijedna njegova suza nije mogla da izmeri koliko sam ja plakala dok sam bila zapostavljena i ponižavana. Vremenom sam saznala još stvari koje su mi lomile srce, ali sam prestala da ga volim. Shvatila sam da emocije imaju svoju hijerarhiju – one koje nas hrane i one koje nas ubijaju.Desetog februara sam se konačno razvela. Petnaest minuta pre ročišta poslao mi je poruku: „Preklinjem te, nemoj da se razvodimo.“ Ali u sudnici sam rekla jasno da želim kraj. Danas me povremeno zove, da mi vrati poneke stvari koje su ostale u kući koju smo zajedno stvarali.
Na jednom takvom susretu doneo mi je dva poklona. Posle gotovo dve godine zaborava, posle tolikih praznika i datuma kada nije mario, odlučio je da sada poklanja. Nisam osetila ništa. Samo olakšanje. Bila sam slobodna žena i znala sam da možda jednom mogu biti dobra supruga nekome ko će znati da me voli. On je plakao, molio da se vratim, da poništim razvod. A ja sam ćutala. Pitala sam se: „Kako se vratiti u krevet u kojem je druga žena ostavila svoje tragove?“ Da li ijedna žena može da pristane na to?
Poklone nisam unela u sobu. Samo sam se zapitala: šta sada znače? kome znače? Kako je moguće da me voli tek kada me izgubi, a kada sam bila pored njega, nisam postojala? Zar nešto može biti važnije od skladnog i mirnog doma u kojem dvoje ljudi jedno drugo drže u dobru i u zlu?
Poruka koju želim da ostavim svima jeste jednostavna: ne vređajte svoje žene, ne gasite ih i ne činite da se osećaju nevidljivo. Umesto poklona, darujte zagrljaj, poljubac, pitanje „Kako si?“ Ako i poklonite, neka to bude iz iskrene želje, a ne kao poslednji pokušaj da ispravite godine praznine.
Moji pokloni sada stoje u hodniku, s razlogom. Za mene oni ništa ne znače. Čekaju da ih odnesu đubretari, kao što sam i ja odnela iz svog života sve ono što me je gušilo. Jer istina je jednostavna – ljubav nije u poklonima, već u pažnji i poštovanju. A kad toga nema, nema ni braka
