Nikada nisam verovala da će trenutak kada moja ćerka postane bogata biti onaj u kojem ću izgubiti svoje dete. Danas, dok gledam unazad, shvatam koliko se sve promenilo, i koliko je novac uticao na naš odnos.Ovo jedna poučna priča,pročitajte.
Nikada nisam mogla ni da zamislim da će dan kada će moja ćerka postati bogata biti trenutak kada ću izgubiti svoju kćerku. Stajala sam na kiši, mokra do kože, gledajući u luksuznu vilu pred kojom su još visile trake od agencije za nekretnine. Kiša je ledenim kapljama udarala o moje obraze, ali to nije bilo ono što me povređivalo. Povređivao me je njen glas. “Nećeš videti ni cent mog novca, veštice!”
- U tom trenutku, moj kofer je pao na beton. Onaj isti kofer koji sam tog jutra pažljivo spakovala, nadajući se da ćemo napokon početi život iznova, u miru i sreći. Kofer se otvorio, a stvari su se rasule po njenom besprekornom prilazu: čarape, donji veš, stara bluza koju sam nosila dok sam čuvala njene sinove.
Moja četkica za zube, stara i izlizana, kotrljala se do šahta, kao da i ona zna da tu više ne pripadam. Iza nje, stajao je njen novi dečko, ruke prekštene, s podsmeškom na licu. Nisam vrištala, nisam plakala. Samo sam skupljala stvari, jednu po jednu, osećajući kako me kiša gura, kao da želi da se povučem, da nestanem.
Uzela sam kofer i krenula niz ulicu, bez da sam bilo šta rekla. Moja ćerka je sigurno mislila da ću se vratiti, moliti, čak i biti zahvalna ako mi baci koji dinar. Ali nije znala da je napravila grešku. Sitnu, ali skupu. Nije proverila ime na tiketu. Nedelju dana kasnije, sedela sam u banci, u toploj kožnoj fotelji, dok je službenica proveravala podatke na tiketu.
„Gospođo, čestitamo. Ovaj tiket je registrovan na vaše ime. Potpis se podudara. Novac će biti prebačen na vaš račun u roku od 48 sati,“ rekla je s osmehom. Duboko sam udahnula, osećajući kako mi srce lupa, ali ne zbog radosti zbog novca, već zbog toga što sam napokon shvatila da pravda ipak postoji. Onaj tiket sam zapravo ja kupila. Bio je to jedan običan dan, ona je kasnila na posao, pa sam svratila do prodavnice po mleko i slučajno kupila tiket „za sreću“.
- Kada su izvučeni brojevi, moja ćerka je bila ta koja je prva pogledala tiket. „Pobedili smo!“ viknula je, a ja nisam ni stigla da ga uzmem u ruke. Ona ga je sakrila i tokom narednih dana preuzela sve – intervju za novine, kupovinu luksuzne vile. Sada sam gledala u svoj novi bankovni izvod, osećajući kako mi se vraća dostojanstvo koje mi je bilo oduzeto.
Sutradan, dok sam pakovala stvari u malom stanu koji sam iznajmila, telefon je zazvonio. Na ekranu je stajalo njeno ime. Nisam se javila. Zazvonio je još nekoliko puta, ali nisam reagovala. Sledećeg dana, došla je pred moj stan, počela je da lupa na vrata.
„Mama! Molim te, izađi!“ čula sam njen glas kroz vrata. „Mislila sam… mislila sam da je novac moj. Nisam proverila…“ Otvorila sam vrata. Njeno lice bilo je natečeno od suza. „Potrošila sam skoro sve na kuću i kola,“ šapnula je. „A sada kažu da je novac tvoj. Hoćeš li mi pomoći?“
Gledala sam je dugo, razmišljajući šta da kažem. „Pomoći ću unucima,“ odgovorila sam hladno. „Njima nikada neću uskratiti ništa. A ti… ti ćeš morati da naučiš kako je to kada te neko odbaci.“ Zatvorila sam vrata i tek tada sam pustila suze. Ali ove su bile suze oprosta, ne bola.
Mesecima nakon toga, kupila sam manju kuću i otvorila štedni račun za školovanje svojih unuka. Nisam joj zabranila da dolazi, ali više nisam trčala da je spašavam kad god bi zapala u probleme. Godinu dana kasnije, na rođendanu mog najstarijeg unuka, prišla mi je tiho i rekla: „Izvini, mama. Sada znam koliko sam te povredila.“
Nasmešila sam se i zagrlila je. „Nije kasno da popraviš stvari. Ali znaj jedno – od tog dana, više nisi dete koje može da viče na mene. Ti si odrasla žena i vreme je da preuzmeš odgovornost.“ Te večeri, prvi put nakon dužeg vremena, zaista smo bile porodica. Novac je bio samo papir. A lekcija koju smo obe naučile bila je neprocenjiva
