Dok su se mnogi smejali njenim izjavama, malo ko je razmišljao o tragičnoj sudbini žene koja je od lepe i nasmejane devojke postala simbol samoće i siromaštva. Njena priča je priča o gubitku, nepravdi, ali i o upornosti da se ostane u svom kraju.
Priča o Milki Perić iz Udbine u Hrvatskoj duboko je potresla ljude širom regiona, jer u sebi nosi i tragediju i simboliku života na ivici. Nekada prelepa mlada devojka, poznata po tome što je uvek nosila crveno, završila je život kao usamljena starica, bez porodice i sigurnog doma. Njena sudbina je godinama intrigirala javnost, pogotovo kada su se na internetu pojavili snimci na kojima nosi mnoštvo kapa i izgovara rečenice koje su postale viralne. Dok su se mnogi smejali njenim rečima, malo ko je pokušao da razume dubinu bola koji se krio iza tih slika.
Sudbina je bila surova prema njoj još od ranog detinjstva. Sa svega 13 godina izgubila je majku, glavni oslonac u životu. Otac se ubrzo ponovo oženio, a Milka je u svom sećanju maćehu često opisivala kao osobu koja joj nije pružila toplinu. Već sa 16 godina zaposlila se u pilani, jer je imala lep rukopis i radila kao pisarka. Ali umesto sigurnosti i nade, taj posao doneo joj je prve velike traume.
Kako su pričali meštani i novinar Robert Labrović, koji ju je godinama pratio kroz seriju snimaka na svom YouTube kanalu, Milka je ubrzo prebačena u pogon pilane, gde je morala da obavlja teške fizičke poslove rame uz rame sa muškarcima. Kao maloletna devojka, doživljavala je strah i nelagodu, naročito jer je smeštena u baraku pored muškog toaleta. Često je govorila kako je bežala i skrivala se po žbunju kada bi radnici pili i tukli se. Najteži trenutak u tom periodu dogodio se kada joj je mašina uhvatila kosu i počupala je, ostavljajući je i bez dela kose i, čini se, bez potpune prisebnosti.
- Nakon nesreće počela je da nosi kape, koje nikada nije skidala – ni zimi ni leti. One su postale njen štit i uteha, simbol njene borbe sa unutrašnjim bolom. Ljudi su je zbog toga prozvali „Crvenkapom”. Tokom godina postala je svojevrsni lokalni fenomen, a zahvaljujući snimcima na internetu, njen lik je postao poznat i daleko izvan Udbine.
Milka je imala dva brata i sestru, ali pretpostavlja se da su se tokom rata odselili u Srbiju, dok je ona ostala u rodnom kraju. Bila je izrazita lokalpatriota i odbijala je da napusti Udbinu čak i tokom Oluje. Nakratko je otišla u Banju Luku, ali se vratila već nakon desetak dana. Godinama je živela u napuštenim kućama bez struje i vode, skupljajući predmete i smeće koje bi drugi bacili. Nije želela da ide u starački dom, iako joj je opština to nudila, jer se plašila da će izgubiti malu penziju od oko 1500 kuna, što je bio njen jedini izvor prihoda.
Njena svakodnevica bila je obeležena siromaštvom i usamljenošću, ali i čudnom snagom. Preživljavala je sa jednim obrokom dnevno, zimi bez ogreva, a ipak je pronalazila volju da sa drugima deli ono malo što ima. Ljudi koji su je upoznali pričaju da je volela da plati kafu drugima, čak i kada bi njoj neko doneo poklon ili novac. Više je volela davati nego primati, što je pokazivalo da iza njene ogorčenosti stoji plemenita priroda.
- U snimcima Roberta Labrovića smenjivali su se trenuci besa, psovki i gorčine sa trenucima topline i želje da podeli sreću. Kada bi primila poklon od gledalaca, radovala se poput deteta. Zahvaljujući njegovom kanalu, poslednjih godina života dobila je bar malo ljubavi i pažnje. Ljudi iz različitih krajeva slali su joj pakete hrane, odeće i pisma podrške.
Njena priča je svedočanstvo kako život može da okrene leđa čoveku. Nekada prelepa devojka, koja je čak radila kao hostesa na sajmu u Zagrebu i dobijala poklone od stranaca, završila je u ruševini bez vrata i prozora, ponavljajući da je kuća u kojoj živi „žene koja je umrla u Beogradu”. Ta žena bila je zapravo njena tetka koja je napustila Udbinu tokom Oluje.
Milka je umrla potpuno sama, baš kao što je i živela u poslednjim decenijama. Sahranjena je u porodičnoj grobnici u selu Tolići, gde je i rođena. Njena priča ostaje urezana kao podsetnik na ljude koji prolaze pored nas, a da ne znamo kakvu bol nose iza svog izgleda ili postupaka. Njene kape, koje su postale simbol njene ličnosti, nosile su priču o borbi, strahu, ali i želji da preživi.
