U nastavku našeg današnjega članka govorimo o jednom čovjeku, koji je sa svojim izjavama o svome braku, digao pravu buru na društvenim mrežama….
Ponekad se pitam šta bi bilo da sam znao sve ono što sada znam pre nego što sam je oženio. Da sam uvideo koliko je zapravo nesposobna, lenja i nezainteresovana, verovatno je nikada ne bih ni pogledao, a kamoli oženio. Čitav naš brak se temelji na svakodnevnim naporima i sve se vrti oko toga da ja radim neprestano, dok ona sedi kod kuće i “brine o deci”. Da, briga o deci je važna, ali nije to sve što je potrebno u životu i u braku.
Ona se sve više povlači u svoju svakodnevnu rutinu, koja se svodi na nešto što je daleko od pravog angažovanja u vezi. Iako u početku nisam imao razloga da dovodim u pitanje njenu posvećenost, sada vidim da mi je njen nivo angažmana u braku postao nepodnošljiv. Njena stalna pasivnost u obavljanju drugih kućnih obaveza, dok se sve više povlači u svoju zonu udobnosti, postaje jasna nesreća. Moje zdravlje, moje vreme, moji snovi – sve to je stavljeno u drugi plan, jer moram da obezbedim za sve nas, da držim našu porodicu na okupu. I dok sam u tom stalnom stresu, ona se povremeno ponaša kao da je sve u redu, kao da je to što ona radi dovoljno. Osećam se kao da se nikada ne suočava sa stvarnim izazovima života. Iako se trudim da shvatim njen ulogu kao majke, osećam da ona nema nikakav stvarni doprinos. Da, deca su važna, ali ništa nije opravdanje za potpuno ignorisanje svih drugih obaveza i odgovornosti u životu.
Ovaj osećaj stresa i napetosti u braku je postao neizdrživ. Razmišljao sam o svemu onome što sam žrtvovao i koliko sam izgubio u procesu. Moje snage su istrošene, ali ništa se ne menja. I tako, svaki dan postajem sve više frustriran. Onda je došao trenutak koji mi je otkrio sve ono što sam zapravo znao duboko u sebi, ali nisam želeo da prihvatim.
Zadobio sam povredu na radu i vratio se kući tri sata ranije nego što sam planirao. Bio sam umoran, povređen, i zapravo sam očekivao da se malo opustim. Međutim, kad sam došao kući, nisam čuo nikakav zvuk. Obično su deca bučna, trče, igraju se, ali ovog puta nije bilo nikog. Kuća je bila potpuno prazna, ni žene ni dece. Bilo mi je čudno, ali nisam želeo odmah da je pozovem. Onda sam čekao. I čekao. Zamišljao sam sve moguće scenarije, dok mi je srce bilo ispunjeno nevericom i ljutnjom. I onda, desilo se nešto što me potpuno šokiralo.
Ona se pojavila tek 10 minuta pre nego što sam trebao da stignem, izgledajući šokirano kad me je ugledala. Nije znala šta da kaže. Rekla mi je da su otišli u grad kako bi se “opustili”. Opuštali se, dok ja radim? Da li ona zaista veruje da je ovo prihvatljivo? Zamišljam je kako šeta po tržnom centru sa osmijehom na licu, dok sam ja boravio u bolovima na svom radnom mestu, pokušavajući da obezbedim naš opstanak. Osećam kako mi srce lupa od besa, jer dok sam ja bio zarobljen u svojoj svakodnevnoj borbi, ona je nalazila načine da se opusti. I ovo nije samo o tom vikendu. Ovo je o godinama u kojima su prošli trenuci i dani, a da nismo delili nikakav stvarni zajednički napor. Počeo sam ozbiljno da razmišljam o njenoj vernosti. Da li je išla u grad sa nekim? Ko zna šta bi moglo biti iza tih izgovora. Onda, pomislio sam, ona može da ide gde hoće, ostavi decu u igraonicama, i troši moj novac. Da, moj novac. Da, ja sam tu koji radi, dok ona sebi uzima slobodu i koristi sredstva koja sam ja zaradio. Sve to me boli i muči.
Nedavno sam razgovarao sa majkom, jer osećam da ne mogu dalje ovako. Ona mi je sugerisala da možda razmislimo o razvodu, da možda nije dobro da trpim sve ove godine zbog dece. Moja mama je ponudila da se pobrine za decu, ako je to potrebno, dok ja rešavam ove bolne dileme. I iskreno, u poslednjih 7-8 godina našeg braka, sve postaje sve gore i gore. Ne znam koliko još mogu da izdržim ovako. Moje zdravlje, moje sreće, moj mir – sve je na ivici, i osećam da je vreme da donesem ozbiljnu odluku. Iako bih voleo da stvari budu bolje, ne mogu da ignorišem sve što se dešava.
Osećam ogromnu unutrašnju borbu. S jedne strane, volim svoju decu, volim porodicu, i to je sve što sam želeo. Međutim, svestan sam da je moj brak postao toksičan, da je izvor stresa i gubitka ličnog identiteta. I tako, postavljam sebi pitanje: da li ću morati da platim cenu svojih snova, svojih želja i svojih vrednosti, da bih se uklopio u ovu sliku koju je ona stvorila? Možda je sve to samo privid, možda je vreme da pronađem izlaz iz ove labirintske situacije koja me sve više guši. Razvod ne znači samo kraj braka, to je i početak nečeg novog, mogućnost da ponovo pronađem sreću i mir koji sam dugo tražio.
Dilema je predamnom, i u ovom trenutku, nisam siguran šta je ispravno. Ipak, moram da donesem odluku koja neće samo uticati na mene, već i na budućnost mog života, na život moje dece. Moraću da se suočim sa svim svojim strahovima, jer znam da samo tako mogu da pronađem unutrašnju snagu da nastavim dalje.
