Danas vernici Srpske pravoslavne crkve obeležavaju praznik posvećen Svetoj Teodori, ženi čiji je život postao primer snage pokajanja i vere. Njena sudbina svedoči da, iako čovek može pasti u greh, iskrena želja za ispravljanjem i istrajnost u molitvi mogu dovesti do oproštaja i večne slave.
Teodora je živela u Aleksandriji u petom veku. Iako je bila udata, popustila je pred slabostima i počinila preljubu, a na to ju je navela vračara. Taj čin ju je odmah ispunio dubokim kajanjem. Njena savest je bila toliko snažna da više nije mogla nastaviti običan život. Zato je odlučila da učini nešto radikalno – odsekla je kosu, obukla mušku odeću i pod imenom Teodor ušla u muški manastir Oktodekat.
- U manastiru se potpuno predala veri. Njen život postao je ispunjen postom, molitvom, bdenjem i poniznošću. Bratija je bila zadivljena snagom njenog duha, jer niko nije znao da se iza lika mladića krije žena. Međutim, iskušenja je nisu zaobišla. Jedna žena je lažno optužila Teodora da je s njom sagrešila i da je zatrudnela. Umesto da se brani, ona je odlučila da ćuti i prihvati klevetu kao Božju kaznu za svoj stari greh. Ta odluka pokazuje njenu duboku veru i spremnost da sve podnese u ime pokajanja.
Prognana iz manastira, narednih sedam godina provela je u šumama i pustinjama. Tamo je, uprkos gladi i teškim uslovima, nastavila da se moli i da se kaje. Uz to je brinula i o detetu žene koja ju je optužila, pokazujući time ne samo snagu, već i saosećanje i požrtvovanost. Tokom tih godina susretala se sa mnogim iskušenjima. Đavo joj se ukazivao u raznim oblicima – kao muž koji je moli da se vrati, kao vojnik koji joj nudi hranu, pa čak i kao priviđenja koja su pokušavala da je nateraju na greh. Svaki put je Teodora odolevala i krstom rasterivala obmane.
Posle dugih godina patnje i istrajnog kajanja, iguman je ponovo primio Teodoru u manastir. Živela je još dve godine u molitvi i postu, a zatim se upokojila u Gospodu. Tek tada je bratija otkrila istinu – da je njihov brat Teodor zapravo bila žena. Igumanu se javio anđeo i otkrio mu sve o njenom životu i njenom podvigu.
Na njenoj sahrani pojavio se i muž, koji je bio duboko potresen saznanjem o njenoj žrtvi i istrajnosti. Shvatio je veličinu njene vere i odlučio da i sam ostane u manastiru, provodeći ostatak života u keliji svoje supruge, u molitvi i miru.
- Za života, Sveta Teodora je zadobila posebne darove. Predanja kažu da je mogla da ukroti divlje životinje, da leči bolesne i da učini da iz suhog bunara poteče voda. Sve to smatra se dokazom da je Bog proslavio njeno iskreno pokajanje i istrajnost. Umrla je 490. godine, a kasnije je proglašena svetiteljkom, jer je bila simbol one koja se junački borila sa svojim slabostima i pobedila greh.
Njena priča ima i važnu pouku za današnje vernike. Hrišćanstvo uči da opraštanje i pokajanje imaju ogromnu snagu. Smatra se da bi muškarci na ovaj dan trebalo da pronađu snage da oproste ženama, kao što je to učinio Teodorin muž. Njegov gest pokazuje da je istinska ljubav uvek jača od osude i da je opraštanje deo puta ka spasenju.
U njenom životu sabrano je ono što hrišćanstvo najviše ceni – vera, pokajanje, poniznost i spremnost da se istrpi svaka patnja radi Božje pravde. Teodora je svojim primerom pokazala da jedan greh ne mora odrediti ceo život, već da iskrena želja za ispravljanjem može doneti oproštaj i večnu slavu. Njena priča do danas inspiriše vernike, podsećajući ih da se Božja milost može zadobiti kroz istrajnost i duboku veru.
Ime Svete Teodore i dalje se sa poštovanjem izgovara, jer ona predstavlja istinskog pokajnika, osobu koja je spremna da izdrži svaku kaznu i svaku muku samo da bi se vratila na pravi put. Njena snaga nije dolazila iz telesne moći, već iz molitve i neprekidnog poverenja u Boga. Zato je i danas mnogi vernici poštuju i mole joj se, nalazeći u njenom životu nadahnuće i podstrek da i sami budu istrajni u svojoj veri.
