Danas vernici i Srpska pravoslavna crkva obeležavaju praznik koji se zove Začeće Svetog Jovana Preteče i Krstitelja.
To je dan u crkvenom kalendaru koji se smatra posebnim, jer podseća na trenutak kada je počeo život onoga koji je imao da postane najbliži saradnik i svedok Hristov, prorok i njegov krstitelj. Ovaj događaj nije samo uspomena, već i podsticaj ljudima da nikada ne gube veru u Božiju volju i da uvek ostave prostora za čudo.
Priča o začeću Jovana Preteče započinje u domu sveštenika Zaharije i njegove supruge Jelisavete. Njih dvoje su dugo živeli bez dece, iako su se uvek molili i nadali da će postati roditelji. Vreme je prolazilo, godine su stizale, a oni su i dalje bili sami. Ipak, iako je ljudski izgledalo nemoguće, Božija volja se pokazala jačom od prirodnih zakona. Prema predanju, u poznim godinama njima se javio anđeo Gospodnji i doneo vest da će dobiti sina. Taj sin će imati posebnu ulogu u istoriji spasenja, a njegovo ime je već bilo određeno – Jovan.
- Veruje se da su upravo ovakva čuda znak da Bog deluje iznad onoga što ljudi mogu da shvate. Kao što je nekada Sara, žena Avramova, rodila Isaka iako je bila bezdetna, kao što je Manojeva žena dobila Samsona, tako je i Jelisaveta dobila Jovana. U svim ovim slučajevima, Božija sila pokazuje da nema granica i da Njegova volja ne zavisi od ljudske nemoći.
Zanimljivo je i predanje o samom svešteniku Zahariji. Kada mu je anđeo objavio radosnu vest, on nije poverovao odmah. Njegova sumnja ga je koštala govora – zanemeo je i nije mogao izgovoriti ni reč sve do rođenja sina. Tek kada se dete rodilo i kada su okupljeni pitali koje ime da mu daju, Zaharija je na pločici ispisao ime Jovan. U tom trenutku, njegov jezik se razvezao i on je ponovo mogao da govori. Time je potvrđeno da je Božija volja ostvarena i da je dete bilo namenjeno za posebnu misiju.
U zapisima Crkve naglašava se da ovakvi događaji ne mogu da se objasne naukom niti prirodnim zakonima. Oni pripadaju onom području gde ljudski razum prestaje, a gde deluje Svemogući Bog. Kao što je stvorio svet ni iz čega i kao što je prvog čoveka, Adama, oblikovao bez roditelja, tako je i u slučaju Zaharije i Jelisavete pokazao svoju neograničenu moć.
Sam praznik začeća Jovana Preteče ima i praktično značenje u životu vernika. Smatra se da je na ovaj dan posebno dobro krstiti decu, jer će im to doneti duhovnu snagu i zaštitu. Roditelji se mole za zdravlje svoje dece, a oni koji još nisu dobili potomstvo upućuju molitve za dar roditeljstva. U narodnom verovanju, ovaj dan je povezan sa nadom i saosećanjem, jer Bog nagrađuje strpljenje i veru.
- Običaji nalažu da se praznik provede u miru i ljubavi, zajedno sa porodicom. To je vreme kada treba izbegavati svađe, sujete i brige, a okrenuti se radosti i zahvalnosti. Na taj način, duh praznika se prenosi i na dom i na decu, pa se veruje da tada kuća prima poseban blagoslov.
Začeće Jovana Preteče ima veliku simboliku jer označava početak misije čoveka koji je imao da postane najveći prorok i da svojim propovedima pripremi narod za dolazak Isusa Hrista. Njegovo začeće nije bilo slučajno, već deo Božijeg plana da ljudima pokaže put ka spasenju. Jovan je kasnije postao onaj koji je krstio Hrista u reci Jordan i time otvorio novo poglavlje u istoriji hrišćanstva.
U tom smislu, praznik koji se danas slavi nije samo sećanje na čudesan događaj iz prošlosti, već i poruka svakom verniku. On podseća da nada nikada ne sme da nestane, da čak i u trenucima kada izgleda da nema izlaza, Bog može doneti rešenje. Kao što su Zaharija i Jelisaveta doživeli radost roditeljstva u starosti, tako i svaki vernik može da se nada ispunjenju svojih molitvi.
Zato se ovaj dan doživljava kao praznik radosti, nade i vere. Vernici u svojim molitvama traže zdravlje, mir i blagoslov za porodicu, a posebno se mole za decu i potomstvo. Poruka praznika je jasna – vera u Boga može prevazići svaku prepreku, a molitva otvara put ka onome što izgleda nemoguće.
Na taj način, Začeće Svetog Jovana Preteče ostaje trajno podsećanje na Božiju ljubav i milost, na čuda koja On čini u životima ljudi i na to da čovek nikada ne treba da izgubi nadu. To je praznik koji povezuje prošlost i sadašnjost, istoriju i svakodnevicu, podsećajući nas da je u svemu najvažnija vera u Boga i ljubav prema bližnjem
