U današnjem članku vam pišemo na temu koja nas vodi u drevni Jerapolj i otkriva život jednog izuzetnog čoveka Svetog Averkija Jerapoljskog. Kroz njegovu priču saznajemo kako se vera može širiti snagom reči, čudom ljubavi i hrabrošću koju donosi duboka duhovnost.
Sveti Averkije bio je episkop u gradu Jerapolju, na prostoru današnje Turske, u vreme kada je ogromna većina stanovništva bila privržena idolopoklonstvu. On je, kao jedan od retkih hrišćana, u tišini i sa tugom posmatrao moralnu i duhovnu prazninu koja je vladala oko njega. Njegovo srce je ispunjavala želja da narod spozna pravu veru i odbaci varljive idole kojima se klanjao. Zato se, u molitvi i uzdanju u Boga, nadao da će nekada i ljudi njegovog grada spoznati istinu.
Sudbonosni trenutak u Averkijevom životu desio se tokom veselja u čast paganskih bogova. Dok su ljudi plesali, žrtvovali i radovali se lažnim idolima, Averkije je osećao unutrašnji poziv da preduzme nešto hrabro i riskantno. Ulazi u prepun hram i razbija kipove kojima su se klanjali njegovi sugrađani. Narod je bio razjaren i spreman da ga kazni smrću, ali događaji su krenuli u sasvim drugom pravcu. Prišla su mu tri besna mladića, mučena demonskom silom, bacajući penu i vrišteći od bola. Averkije im je, u ime Hrista, zapovedio da se oslobode zla, i mladići su u trenutku ozdravili. Gnev prisutnih pretvorio se u strahopoštovanje i divljenje, a ljudi su shvatili da su prisustvovali pravom čudu.
- Već tog dana 500 ljudi odlučilo je da se krsti, a sa vremenom je čitav grad Jerapolj postao hrišćanski. Averkije nije stao na tome – nastavio je da pomaže i leči, šireći veru sa istom skromnošću sa kojom je i živeo.
Njegova dela postala su poznata širom okoline. Jedan od najpoznatijih događaja odnosi se na isceljenje slepe majke upravitelja Publija. Čim je Averkije izgovorio molitvu, žena je progledala, a njen sin i mnogi svedoci poverovali su u Hrista. Time se glas o svetitelju proširio dalje od Jerapolja, sve do Rima, gde je bio pozvan da izleči carevu kćer koja je bila u teškom duševnom stanju. I tamo je učinio čudo – vratio je zdravlje nesrećnoj devojci, a car je bio duboko zahvalan i zadivljen.
Sveti Averkije je živeo skromno. Kada mu je jedan knez, posle isceljenja, ponudio deset kilograma zlata, odbio je poklon i pokazao mu običan ječmeni hleb. „Oni koji se hrane ovakvim hlebom, gledaju na zlato kao na blato“, rekao je, pokazujući da je prava vrednost u duhovnoj hrani, a ne u prolaznom bogatstvu. Ovaj gest mnogi i danas pamte kao pouku o skromnosti i pravoj vernosti Bogu.
Priča kaže da su se i demoni plašili Averkija, ali da su mu se, po Božjoj volji, ponekad i pokoravali. Tako je propovedanjem obuhvatio i Siriju i Mesopotamiju, svetleći kao živa svetlost vere tamo gde je dugo vladala tama.
Sveti Averkije proveo je svoj vek u neprestanom činjenju dobra, molitvi i predanosti. U dubokoj starosti, oko kraja II veka, mirno se upokojio u svom voljenom gradu, sa svešću da je ostavio trag najveće ljubavi – ljubavi prema Bogu i bližnjem.
- Danas se vernici širom sveta sećaju njegovog lika i dela. Običaj je da se na dan Svetog Averkija jede ječmeni hleb, kao simbol skromnosti i podsetnik na njegove reči o zlatu i hlebu. Vernici veruju da ovaj običaj donosi blagoslov, zdravlje i unutrašnji mir, kao i nadu da će molitva biti uslišena.
Njegov lik ostao je primer čoveka koji se nije plašio da se suprotstavi zlu, bilo da je dolazilo u obliku idolopoklonstva, bolesti ili nemira duše. Snagom vere i čudima, preobrazio je čitav grad, pokazavši da je svetlost jača od tame, a ljubav jača od svake pretnje.
Priča o Svetom Averkiju nije samo priča o davnom vremenu. Ona je poziv svima da se sete koliko jedan život, prožet smirenjem, dobročinstvom i hrabrošću, može da učini za druge. Zato se njegova uspomena obeležava sa poštovanjem – da nas nauči kako se istina širi ne silom, već ljubavlju i upornošću pravednog srca
