U luksuznom restoranu Le Jardin, koji je bio poznat po zlatnim lusterima i kristalnim čašama, večerao je Richard Hale, milijarder i vlasnik ogromnog poslovnog carstva.
Bio je sam, okružen svojim telohraniteljima koji su stajali u kutu. Kao osoba koja je bila navikla na poglede i šapat dok je prolazio, Richard nije očekivao ništa što bi ga moglo iznenaditi, no tog dana, nešto je zaista izazvalo njegovu pažnju.
Dok je uživao u obroku, začuo je nežan glas koji je izgovarao pitanje: “Imate li nešto od juče… možda ostatke?” Pogledao je prema izvoru glasa i ugledao malu devojčicu. Maja je bila siromašna, njena haljinica bila je izbledela, zakrpljena na nekoliko mesta, a cipele gotovo pocepane. Njene oči bile su velike i uplašene, kao da se bojala da će je neko brzo izbaciti.
- Konobar je odmah potrčao, pocrveneo od stida i pokušao je da izvede devojčicu. Međutim, Richard je podigao ruku i rekao: “Ne, pusti je.” Njegov glas je bio miran, ali odlučan. Konobar se povukao, a svi ostali gosti u restoranu su naglo prestali da jedu, gledajući u tišini. Richard je tada pogledao devojčicu i upitao je: “Kako se zoveš?”
“M-Maja,” odgovorila je devojčica, a zatim dodala: “Ne tražim puno. Samo… ako nećete pojesti.”
Njene reči duboko su pogodile Richarda, podsećajući ga na vlastitu prošlost, na teško detinjstvo, kada je trpeo glad i ponekad morao da gleda svoju majku kako se pretvara da nije gladna, samo da bi on mogao da jede. Bez razmišljanja, Richard je povukao stolicu pored sebe i izgovorio rečenicu koja je mnoge šokirala: “Sedi. Večeraćeš sa mnom.”
Gosti restorana su gledali u neverici, ali ništa ih nije moglo pripremiti za ono što će se desiti potom. Richard je okrenuo konobara i rekao: “Donešite meni i gospođici sve najbolje što imate iz kuhinje, a kuvar neka pripremi obrok za decu, ali pravi, ne nešto sitno. Ona je gladna.”
Maja je polako sela na stolicu, njene noge nisu dodirivale pod. Gledala je u sve te kristalne čaše, bele stolnjake i elegantna jela kao da su dragoceni predmeti. Prvo je stigla supa, mirisna i topla. Maja je okrenula pogled prema Richardu, kao da traži dozvolu da jede. “Jedite, Majo,” rekao je, a ona je uzeo prvi zalogaj, drhteći. Jela je polako, pažljivo, kao da se plašila da će neko uskoro oduzeti tanjir.
- Ostali gosti su počeli tiho da šapuću, a neki su se stideli zbog svojih ranijih misli. Jedna starija dama je prišla stolu i tiho zahvalila Richardu, govoreći mu da je njegov postupak vratio veru u ljude. Nakon što je večera završena, Richard je platio račun i poveo Maju napolje. Limuzina je čekala.
“Gde živiš?” upitao je Richard, a Maja je slegla ramenima. “Nemam gde. Spavam iza pekare. Mama… mama je bolesna.” Njene reči su ga pogodile. Bez oklijevanja, Richard je rekao vozaču da ih odveze do pekare koju je Maja pomenula. Kada su stigli, uočio je ženu omotanu u staru ćebad. Bledog lica, drhtala je od hladnoće.
“Vi ste Majina majka?” upitao je, a žena je klimnula glavom, suze su joj navrle na oči. “Hvala vam što ste joj dali da jede,” prošaputala je.
Richard se okrenuo ka svom telohranitelju. “Zovite privatnog lekara. Odmah. I obezbedite smeštaj za njih u mom apartmanu dok ne nađemo trajnije rešenje.”
Te noći, Richard je prvi put nakon mnogo godina sedeo sa detetom i njenom majkom u svom domu, daleko od poslovnih obaveza i reflektora. Gledao je kako Maja spokojno spava u čistom krevetu, i osećao nešto što nijedno bogatstvo nije moglo da mu pruži – osećaj da je učinio pravu stvar.
Nekoliko meseci kasnije, Richard je pokrenuo fondaciju koja je pomagala deci bez doma i njihovim porodicama. Njegov postupak u restoranu postao je poznat, ali ono što je zaista dirnulo ljude bio je trenutak kada je on i Maja posadili drvo u parku, simbolizujući otvaranje novog skloništa za decu.
“Za tebe,” rekao je Richard, klečeći pored Maje, “Da nikada više ne moraš da pitaš za ostatke.” Maja ga je zagrlila i tiho šapnula: “Hvala ti, čiko Ričarde.” I u tom trenutku, Richard je po prvi put zaplakao – ne zbog bola, već zbog radosti.
