Današnja priča je o bratu i sestri koji nisu imali nikakav kontakt godinama.Slučajno gledajući neku emisiju prepoznao je svoju sestru.Bez razmišljanja odma je krenuo da je pronađe…
Stipo Jeleč iz Zagreba i njegova polusestra Dragica iz Beograda nisu se videli punih 34 godine. Sudbina ih je razdvojila još u detinjstvu, jer je njihov otac krio postojanje ćerke iz prvog braka. Stipo je o njoj čuo samo od drugih sestara, a otac nikada nije želeo da spominje prvu porodicu. Iako su putevi davno krenuli u različitim pravcima, oboje su mislili jedno na drugo, iako nisu znali ni gde se nalaze ni kako žive.
- Godine 2019. desio se trenutak koji je promenio njihove živote. Stipo je sedeo u svom domu u Zagrebu i gledao televizijsku emisiju o životu dve žene koje borave u zarđalom vagonu u Železniku. Dok je gledao lica tih žena, jedno mu se učinilo poznatim. Shvatio je da je to njegova sestra Dragica zajedno sa majkom Katom. Nije mogao da veruje da osoba koju je toliko tražio sada živi kao beskućnik.
Bez odlaganja je seo u automobil i krenuo za Beograd. U Sublinskoj ulici, gde su boravile, zakucao je na vrata skromnog doma. Dragica ga nije odmah prepoznala – prošle su decenije, a Stipo se promenio. No, kada je shvatila ko stoji pred njom, obuzele su je suze i snažan zagrljaj. Poslednji put su se videli kada je ona imala 12 ili 13 godina, na vašaru u selu. Tada, kao tvrdoglava devojčica, nije želela da ga upozna, jer je gajila loša osećanja prema ocu.
Ovog puta bilo je drugačije. Dragica je izjavila da se obradovala više nego da joj je neko ponudio ceo Beograd. Emocije su je toliko preplavile da je zaboravila i šta joj je brat pričao. I Stipo je priznao da je godinama pokušavao da je pronađe. Nije znao ni njeno novo prezime, a ratni sukobi dodatno su otežali potragu.
- Kada je video u kakvim uslovima Dragica i njena majka žive, bio je potresen. Vagon, star i oronuo, bio je njihovo jedino utočište. Stipo je rekao da mu je cilj nadoknaditi sestri sve ono što im je otac uskratio – ljubav, brigu i dostojanstven život. Istakao je da im uvek donosi potrepštine, ali da život u takvim uslovima nije dostojan nijednog čoveka.
Njihova majka Kata bila je iznenađena njegovim dolaskom, ali i toplo ga je primila. Ispričala je da je sedamdesetih godina iz Bosne došla u Beograd i udala se za udovca iz Železnika. Živeli su u kući sve dok im nije srušena zbog nelegalne gradnje. Bez novca, muž je kupio stari vagon i postavio ga na prazno zemljište. U početku je to delovalo kao privremeno rešenje – uzidali su zidove, uneli nameštaj i nekako se snašli. Međutim, muž je preminuo, a Kata je odgajila njegovu decu, koja su kasnije otišla svojim putem i zaboravila na nju.
Dragica, Katina ćerka iz prvog braka, devedesetih je pobegla iz Bosne od rata i lošeg braka, nadajući se boljem životu uz majku. Mislila je da će u vagonu ostati samo nakratko, ali teška vremena su ih primorala da tu ostanu decenijama. Sama priznaje da se stidela reći drugima gde živi i da ovakav život ne bi poželela nikome.
- Susret sa bratom doneo joj je novu snagu. Izjavila je da se više ne oseća kao siroče, jer sada ima njega. Iako Stipo živi u Zagrebu, ona se nada da bi mogao naći posao u Beogradu kako bi se viđali češće. On, s druge strane, razmišlja kako da joj pomogne da napusti vagon i započne novi život.
Njihova priča je emotivno svedočanstvo o tome da krvno srodstvo i ljubav prema porodici mogu premostiti i vreme i razdaljinu. Iako ih je otac razdvojio, a život odveo na različite strane, susret ih je podsetio da su jedno drugom najbliži. Za Stipu, pronalazak Dragice je ispunjenje višegodišnje potrage i prilika da pruži ono što joj je bilo uskraćeno. Za Dragicu, to je dokaz da, ma koliko život bio težak, postoji neko ko će se boriti za nju.
Njihov zagrljaj pred starim vagonem u Železniku postao je simbol nade i poruke da porodica, ma koliko bila udaljena, nikada ne prestaje da postoji
