U današnjem članku bavićemo se životnom pričom jednog od najvoljenijih glumaca bivše Jugoslavije, Žarka Lauševića, i njegovom borbom s ozbiljnom bolešću.
Priča o njegovom životu je ispunjena tragedijama, umetničkim uspesima i njegovim naporima da se suoči sa smrtnošću. Boris Jakić u knjizi Lauš istražuje ove poslednje dane Žarkovog života, otkrivajući njegove misli, strahove i odluke koje je doneo pred kraj, često razapet između nade i realnosti.
- Žarko Laušević, koji je svoju karijeru gradio kao omiljeni glumac na Balkanu, nije bio stranac velikim borbama. Njegova borba s bolešću bila je i emotivna i fizička, a u trenutku kada je napisao testament 2023. godine, verovao je da ima još vremena da se bori. Iako je bio svestan da bolest napreduje, u testamentu je ostavio jasnu volju o tome kako želi da bude obeležen njegov kraj. Smatrao je da smrt ne treba da ga iznenadi, jer mu je bila poznata još od tragičnog događaja u Podgorici, kada je izgubio životnu prijateljicu. Taj trenutak ga je učinio svesnijim prolaznosti i krhkosti ljudske sudbine.
Uprkos napredovanju bolesti, Žarko nije prestajao da se bori za svoj život, uživajući u malim stvarima. Nije se mogao odreći svakodnevnih zadovoljstava, kao što je pušenje, pa je prešao na elektronske cigarete, verujući da je to kompromis koji mu može pomoći da sačuva delić normalnog života. Nastojao je da unese ravnotežu u svoje dane – između terapija i snimanja, između tišine bolničkih soba i uzbuđenja na filmskom setu.
Zdravstvena dilema sa kojom se suočavao ticala se pristupa operaciji. Biopsija je dala dvosmislene rezultate. Postojala je mogućnost da se radi o tumoru, ali i nada da je u pitanju upalni proces. Iako su lekari preporučivali operaciju, Žarko je tragao za alternativnim rešenjima. Uvereno je smatrao da pravilna ishrana, promene u životnom stilu i snaga volje mogu pomoći više od hirurškog zahvata. Poklonio je čak i knjigu svom lekaru o prirodnim metodama lečenja raka, izražavajući veru u moć duha i znanja van standardne medicine.
Njegova posvećenost poslu bila je nepokolebljiva, čak i kada su ga lekari upozoravali da bi odlaganje moglo biti kobno. I pored ozbiljnosti situacije, Laušević je nastavio da radi na projektima, kao što je film Vreme smrti, verujući da umetnost ima isceljujuću moć. Često je boravio u bolnici na Bežanijskoj kosi, ali ni tada nije prestajao da piše, planira i razgovara o budućim ulogama. Njegova vera u oporavak i smisao umetnosti bili su neuništivi.
Kao i u svim svojim životnim trenucima, Žarko je živeo na ivici – između stvarnosti i snova, između života i smrti. Njegov testament nije bio samo formalni dokument, već i poruka o tome koliko je verovao u život, čak i kada je bio najbliži kraju. Njegova borba s bolešću postala je simbol upornosti i snage, podsećajući nas na to da je najvažnija stvar u životu – živeti svaki trenutak sa smislom, bez obzira na okolnosti, sa verom i hrabrošću.
Žarko Laušević bio je poznat i po tragičnom događaju iz 1993. godine, kada je u noći između 30. i 31. jula, u samoobrani, usmrtio dva mladića – Dragora Pejovića i Radovana Vučinića. Incident se dogodio kada je Laušević, verujući da su on i njegov brat u opasnosti, pucao iz pištolja. Taj događaj izazvao je snažan odjek u javnosti i otvorio dugi niz medijskih i pravnih procesa koji su duboko obeležili njegov život.
Nakon što je osuđen za prekoračenje nužne odbrane, proveo je godine u zatvorima u Požarevcu i Spužu. Godine 1998. pušten je na slobodu nakon što je njegova kazna smanjena, ali je i dalje nosio težinu prošlosti. Emigrirao je u Sjedinjene Američke Države, gde je živeo povučeno, u strahu od krvne osvete. Vratio se u Crnu Goru 2001. godine, nakon što su pravne odluke ponovo razmatrane i preinačene.
Žarkov život je bio ispunjen izazovima, ali i neverovatnom hrabrošću. Prošao je kroz brojne nepravde i lične tragedije, ali je ostao veran umetnosti i svom unutrašnjem svetu. Kroz sve teškoće, nikada nije izgubio veru – ni u život, ni u ljude. Njegova priča ostaje inspiracija svima koji se bore sa životnim olujama, podsećajući nas da čak i u najmračnijim trenucima postoji svetlost koju nosimo u sebi.
