U nastavku našeg današnjega članka, govorimo o jednoj jako neugodnoj ispovijesti, koja je naprosto frapirala komplet društvene mreže…..
U jednoj maloj kući na kraju sela, odrastao je mladić koji nije imao sreću da odraste uz roditeljsku ljubav. Za njega, baka je bila sve – roditelj, zaštitnik, učitelj, saputnik kroz sve životne nedaće. Bez oca i majke, u tišini svog doma, bio je prepušten samo njenoj ljubavi i pažnji. Iako su drugi mladići imali toplo porodično okruženje, on je svoj svet gradio oko bakinog osmeha, mirisa njenih ruku i topline koju je svakodnevno osećao. Nikada mu ništa nije falilo – barem tako je mislio. Međutim, duboko u sebi, ponekad ga je obuzimala misao: „Ko su moji roditelji?“ Svaki put kad bi ga to pitanje povredilo, baka bi ga nežno zagrlila i rekla: „Saznaćeš, sine, kad za to dođe pravo vreme.“
Godine su prolazile, a on je rastao i stasavao u mladića koji je bio miran, pomalo povučen, ali pun poštovanja prema svetu oko sebe. Baka je starila i sve teže se kretala, no ljubav koju je gajila prema njemu nikada nije oslabila. Zamišljajući je kao svoju svetu sigurno luku, osećao se voljeno i poštovano. Međutim, dva meseca pre njegovog osamnaestog rođendana, svet mu je opet postao sumoran. Baka je zauvek sklopila oči. Iza sebe nije ostavila samo uspomene i imanje, već i jedno pismo – brižljivo zatvorenu kovertu koju je čuvala samo za njega. U pismu je napisala da ga otvori tek kada postane punoletan.
Iako je obećanje bilo jasno, tuga, znatiželja i unutrašnja praznina bili su jači. Nije mogao da čeka još dva meseca. Otvorio je pismo ranije, ne znajući da ono nosi istinu koja će mu promeniti život, teret sa kojim nijedno dete ne bi trebalo da se suoči prerano. Dok je čitao redove koje je baka ispisivala drhtavom rukom, saznao je da je njegova majka bila „prodavačica ljubavi“, koja ga je napustila odmah nakon rođenja i otišla sa nepoznatim muškarcem u Rusiju, bez traga i bez povratka. Taj trenutak za njega je bio pravi šok. Ceo svet mu se srušio – sve nade da će ikada pronaći majku, da će je upoznati i saznati razloge njene odluke, nestale su u jednoj jedinoj rečenici.
Praznina koju je osećao nije bila samo fizička, već i emocionalna. To je bila praznina koju nijedna kuća, novac ili nasledstvo nisu mogli da popune. Jer nijedno bogatstvo ne može da zameni pogled majke, očeve ruke na ramenu, niti glas koji ti šapće da nisi sam. Ta istina ga je duboko povredila, iako je znao da je baka, ma koliko bila ranjena, čuvala i volela njega bezuslovno.
Mladić je počeo da preispituje sebe. Da li je pogrešio što je otvorio pismo pre vremena? Možda bi sa osamnaest godina bio spremniji da prihvati takvu istinu, da se nosi sa njom sa većim smirenjem. Možda bi tada znao kako da obuzda bol i pretvori ga u snagu, da razjasni svoja pitanja, da se pomiri sa prošlošću. Ovako, bio je samo dečak sa velikim pitanjima koja su ostala bez odgovora i još većom tišinom oko sebe.
Sada, bez ikoga ko bi mu pomogao da razjasni ono što je ostalo nejasno, pitao se šta da uradi. Da li da krene u potragu za ocem, da otkrije ko je on, gde je, da li ga zanima njegova sudbina? Da li da pokuša da pronađe odgovore na pitanja koja su ga mučila celu mladost? Ili da zatvori ta vrata prošlosti i okrene se budućnosti, oslonjen na sve ono što mu je baka usadila – poštenje, ljubaznost, snagu i ljubav prema svetu?
Dok je razmišljao o svim mogućnostima, došao je do zaključka da možda život bez roditelja, bez tog temelja koji su drugi deci pružali, treba da ga nauči kako da bude bolji roditelj sutra. Možda iz te duboke patnje može da nastane snaga. Možda je sve što mu je bilo potrebno da postane snažniji bilo upravo to – bakin glas koji mu je svakog dana šaputao da vredi, da je voljen, da nije sam, čak i kada je osećao da je napustio i poslednji deo svog sveta.
Iako nije znao šta ga čeka, šta će mu doneti budućnost, znao je jedno – ljubav koju je baka pružala bila je neizmjerna. I ta ljubav, bez obzira na sve što je saznao, ostala je njegova najdragocenija istina, nešto što će ga voditi kroz život.
