U današnjem članku pišemo o jednom od najzanimljivijih i često neobičnih običaja koji su specifični za vlaški narod, a to je crna svadba. Ovaj običaj koji je izazvao različite reakcije u medijima, uglavnom zbog serije koja je nosila isto ime, povezan je s dubokom tugom i poštovanjem prema preminulim mladima koji nisu imali priliku da stupe u brak.
Crna svadba, kako je nazivaju, simbolična je ceremonija koja se organizuje u slučaju iznenadne smrti momka ili devojke koji nisu doživeli da se venčaju. Obred se obično održava nakon sahrane, a ponekad i na sam dan sahrane. Venčanje u ovom kontekstu nije isto kao u običnoj svadbi – to je obred u kojem osoba koja je bila u vezi s preminulim venčava se s njim, ili simbolična zamena igrača u slučaju da osoba koja je bila u vezi ne želi da učestvuje. Najčešće se, u takvim situacijama, angažuje prijatelj ili prijateljica da simbolički odigra ulogu mlade ili mladoženje.
- Ceremonija crne svadbe varira, ali obično uključuje odlazak na groblje, ponekad u pratnji muzike, kada se kroz tugu i suze, i dalje održava veza između svetova živih i mrtvih. Na ovaj način, Vlasi pokušavaju da sačuvaju sećanje na mlade živote koji su prerano prekinuti. Jedan od interesantnih detalja ovog običaja je da osoba koja se “venčava” s preminulim mora ostati verna tokom godine dana, koliko traje simbolički brak. To znači da tokom tog perioda ne sme da se zaljubi ni u koga drugog, jer bi to bilo smatrano preljubom.
Za ovo svedočanstvo o crnoj svadbi, možemo se osloniti na iskustvo Aleksandra Repedžića, etnologa koji je prisustvovao raskidu crne svadbe u selu Rašanac 2004. godine, neposredno nakon što je završio fakultet. Repedžić je bio pozvan na teren u okviru terenskog istraživanja, kako bi zabeležio običaj raskida crne svadbe, koji je tada bio vezan za mladića koji je preminuo godinu dana ranije, a koji nije dočekao brak. Njegova baka je, prema predaji, sanjala da se mladić oženio na onom svetu i da sada treba da bude “završeno” i u ovom svetu.
Kao i u mnogim tradicionalnim običajima, i u crnoj svadbi detalji imaju veliki značaj. Porodica je pripremila sve s pažnjom, od same simbolične ceremonije do odabira osobe koja će biti “mlada”. Repedžić opisuje kako je sve izgledalo kao prava svadba, samo što je atmosfera bila obojena tugom i emocijama. Povorka, koja je krenula prema groblju, činila je simboličnu sliku venčanja, ali sa tugom i narikanjem umesto smeha i veselja.
- Nakon dolaska do groblja, simboličan deo ceremonije uključivao je polaganje barjaka na spomenik, što je označavalo završetak crne svadbe. Muzika i naricanje pratili su obred sve do samog kraja, kada su se okupljeni povratili kući i nastavili s pripremanjem pomane, hrane za pokojnika. U ovoj atmosferi, sve je bilo pažljivo i emotivno izvedeno, što je izazvalo dubok utisak na samog Repedžića, koji je prisustvovao ovoj ceremoniji.
S vremenom, mediji su često prenosili verzije ove priče koje su se razlikovale od stvarnog događaja, često koristeći etikete poput “jezivo” ili “morbido” da opišu običaj. Repedžić je izrazio zabrinutost zbog toga, smatrajući da je kulturološka vrednost običaja nepravedno izobličena i da su novinari, koji nikada nisu prisustvovali ovom običaju, stvorili predrasude prema vlaškoj tradiciji. Prava značenja i emocije koje stoje iza crne svadbe često nisu preneta, zbog čega su mnogi koji nisu upoznati s običajem ostali s pogrešnim predodžbama.
Crna svadba zapravo predstavlja vrlo duboko ukorenjen običaj, koji, iako može izgledati neobično ili čak zastrašujuće za neupućene, ima duboko ukorenjeno značenje u vlaškoj kulturi. On je deo nematerijalnog kulturnog nasleđa i možda je sličan drugim obredima u različitim delovima sveta, kao što je onaj u rimskom carstvu, gde je venčanje s pokojnikom takođe bio priznat običaj.
Ovaj običaj treba gledati kao način da se održi povezanost s preminulima, kao i da se poštuje tradicija koja traje i dalje, unatoč modernizaciji i ubrzanom životu. S vremenom, neki od ovih običaja će verovatno izbledeti, ali crna svadba ostaje snažan simbol vlaške tradicije, koja se još uvek čuva i praktikuje u malim zajednicama. Uzimajući u obzir sve te aspekte, možemo reći da su ovi običaji ne samo deo prošlosti, već i deo identiteta i duhovne baštine ovog naroda
