Iako Patrijarh Pavle već petnaest godina nije među živima, njegova mudrost i dalje živi kroz priče, reči i poruke koje je ostavio narodu. Njegove blage, ali britke misli i danas su uteha onima koji pate, a istovremeno i snažna životna lekcija za one koji tragaju za smislom.
Njegove reči nisu bile samo izgovori, već živa istina prožeta verom, ljubavlju i smirenjem. Jedna od najupečatljivijih priča vezanih za Patrijarha Pavla tiče se jednog od najtežih ljudskih gubitaka – gubitka deteta.
Profesor srpskog jezika i književnosti Nenad Gugl podelio je ovu potresnu priču u emisiji Kad anđeli spavaju. Ona je mnogima ostala urezana u sećanju kao podsetnik na snagu istinske vere i saosećanja, ali i na duboki smisao koji se krije u jednostavnim rečima.
Jedna majka, skrhana tugom i očajem, izgubila je svog sina koji je sebi oduzeo život. Suočena sa najvećim mogućim bolom, želela je da mu se održi opelo i da ga isprati onako kako dolikuje hrišćanskim običajima. Međutim, prema crkvenim pravilima, opelo se ne služi osobama koje su digle ruku na sebe. Sveštenik kojem se obratila objasnio joj je da ne može prekršiti kanonska pravila, iako je iskreno saosećao s njenim bolom.
Ne mogavši da pronađe mir, odlučila je da potraži odgovor i utehu od samog Patrijarha Pavla. U nadi da će pronaći spokoj, čekala ga je ispred Saborne crkve u Beogradu, željna da mu otvori srce. Kada je Patrijarh Pavle izašao iz crkve, žena mu je prišla. Oči su joj bile pune suza, glas drhtav, ali u toj boli krila se i nada:
— Možete li da održite opelo mom maloletnom sinu koji se ubio?
Patrijarh je zastao. Njegovo lice, prožeto mirom, nije odražavalo osudu. Gledao je ženu s razumevanjem koje nadilazi ljudsku logiku. Nakon kratkog razmišljanja, tiho je izgovorio:
— Život je dužnost.
Tri jednostavne reči. A u njima – celokupna teologija, filozofija i saosećanje.
Patrijarh Pavle nije ponudio objašnjenja, niti je govorio mnogo. Nije pokušavao da uteši kroz reči, već kroz istinu. Njegova poruka je bila tiha, ali snažna. „Život je dužnost“ – kao svetinja koju smo dobili na dar i koju nismo mi stvorili, pa nemamo ni pravo da je oduzmemo.
To nije bila samo poruka majci. To je bila poruka svima nama – da ne zaboravimo, čak ni u najtežim trenucima, da naš život ima smisao i da svako od nas nosi svoju svrhu.
Ova priča ostaje da živi kao opomena, ali i kao svetionik. U vremenu u kojem su ljudi često izgubljeni, obeshrabreni i skloni da odustanu, reči Patrijarha Pavla vraćaju veru i nadu. On nije bio samo verski poglavar, već duhovni otac, čovek koji je razumeo bol naroda jer ga je i sam nosio u svom tihom asketskom životu. Njegove reči nas podsećaju da život, bez obzira na težinu, ima smisao koji nije uvek vidljiv. I da kroz veru, smirenje i snagu, možemo pronaći svetlost i kada se sve čini izgubljenim.
Patrijarh Pavle je ostavio neizbrisiv trag u dušama ljudi – ne kroz spektakularne govore, već kroz jednostavne i iskrene poruke koje su izlazile iz duboke duhovnosti. Njegova rečenica „Život je dužnost“ i danas odjekuje u mislima onih koji traže smisao i hrabrost da nastave.
Jer ako prihvatimo da je život dužnost – sveta, tiha i neizmerno dragocena – onda i u najtežim trenucima možemo pronaći snagu da idemo dalje. Ne zbog obaveze prema sebi, već zbog dara koji smo primili. A dar života ne sme biti zaboravljen ni izgubljen.
