Vladislav je bio čovek tradicije, snažan u svojim principima, posvećen veri i porodici. Kao parohijski sveštenik u malom gradiću Svetlogorsk, bio je uzor poštovanja običaja i disciplina, koje je prenosio na svoju decu.
Njegove četiri ćerke odrastale su pod strogim pravilima, naučene da poštuju autoritet, drže porodicu na okupu i čuvaju porodičnu čast. Ipak, najmlađa ćerka, Elena, bila je drugačija. Njen buntovni duh i radoznalost nisu mogli biti lako ukroćeni.
Oduvek, Elena je osećala da ograničenja koja je njen otac postavljao guše njen prirodni impuls za slobodom. Dok su njene sestre mirno prihvatale roditeljske savete, ona je tražila način da se oslobodi. Njena prva zaljubljenost bila je u školskog druga, a Vladislav je odmah intervenisao, govoreći joj da je to “nije njena sfera”, dok je u njenim očima mogao da vidi duboku zbunjenost i tugu. “Zašto ne mogu sama da odlučujem?” pitala je, ali njen otac je bio neumoljiv, u njegovim očima nije bilo prostora za kompromis.
1
Ta ograničenja su u njoj izazvala inat. Kada je upoznala sina lokalnog hodže, mladića druge veroispovesti, njihov odnos je postao čin pobune, način da pokaže svom ocu da on ne može da kontroliše svaki aspekt njenog života. Početno, to je bila borba sa njim, ali kako su meseci prolazili, iz inata je izrasla iskrena ljubav. Njihova veza bila je tajna, ali u malom gradiću glasine su brzo počele da se šire. Vest da je popovu ćerku “izdao” brat, u Vladislava je probudila osećanje duboke izdaje, što nije mogao da oprosti. Jednog večernjeg sata, odlučio je da razgovara s njom.
- “Elena, moramo da razgovaramo”, rekao je dok je senka lampe plesala po zidovima, odražavajući napetost u njegovom glasu. “Ako ti se ne sviđa, tata… ja ću da odem iz kuće”, hladno je odgovorila Elena, a u njenim očima bilo je nešto što ga istovremeno bolelo i plašilo. I tako je i bilo. Elena je spakovala svoje stvari i napustila dom. Ubrzo su se sa svojim partnerom preselili u studentski dom u Moskvi, gde su započeli novi život, daleko od očevog autoriteta.
Vladislav nije prestajao da pokušava da uspostavi kontakt sa ćerkom. Njegov glas se lomio od emocija dok je često molio: “Elena, molim te… sedi i pričaj sa mnom. Samo pokušaj da me razumeš.” Ali ona je odgovarala odlučno: “Tata, ovo je moj život. Moram da ga živim. Ne možeš da me kontrolišeš zauvek.” Vreme je prolazilo. Elena i njen muž su pokušavali da osnuju porodicu, ali godinama su se borili sa nedaćama do roditeljstva. Pretrage, lekari, nade i razočarenja pratili su ih kroz sve te godine.
Nakon dvanaest godina, Vladislav je odlučio da napiše pismo. “Draga moja kćeri”, pisalo je na početku, a papir je mirisao na staru tintu koju je često koristio dok je molio. “Tata te voli i sve ti prašta. Kao svešteničko lice dajem vam blagoslov da se ostvarite kao roditelji. Kao otac, ti sve praštam i moja kuća ti je uvek otvorena.” Elena je stajala u tišini, suze su joj klizile niz lice dok je držala pismo u rukama. Konačno je mogla da oseti ono što je oduvek želela — oproštaj i ljubav, koja je zauvek bila tu.
Nakon što je konačno postala majka, Elena je osetila mir koji joj je bio nedostižan. Iako je njen život bio ispunjen ljubavlju i srećom zbog dolaska njenog sina, u njenom srcu ostala je praznina u vezi sa ocem. Neko vreme je razmišljala, a potom odlučila da napravi prvi korak i pozove ga. “Tata… mogu li da dođemo… da te upoznam sa sinom?” Njene reči bile su tihe, ali ispunjene nadom i tremom.
- Vladislavov odgovor bio je pun emocija: “Naravno, čekam te. Svi čekamo.” Putovanje do Svetlogorska bilo je emotivno. Elena je sa sobom povela svog muža i sina, a kada su stigli, Vladislav je stajao na pragu, oči mu bile crvene od suza, ali na licu je imao osmeh. “Tata… ovo je tvoj unuk,” rekla je, pružajući mu sina u ruke. Vladislav je kleknuo, pogledao unuka, a zatim podigao oči prema ćerki: “Zdravo, mali… tvoj deda te već voli.”
Iako su godine bile ispunjene nesuglasicama i borbama, ovaj trenutak bio je početak izlečenja starih rana. Po prvi put, Elena je osećala mir koji je bio dug put do ostvarenja. Vladislav, sveštenik i tradicionalista, sada je u svom domu, sa sinom i unukom, naučio vrednost oproštaja i ljubavi, prepoznajući da snaga porodičnih veza prevazilazi sve granice
