Promena spola može biti postepeni proces koji uključuje različite faze:
-
Socijalna tranzicija
- Ovo uključuje promene u izgledu i ponašanju osobe, kao što su promene u odeći, frizuri, ponašanju, ime i ličnim zamjenicama. Osoba može odlučiti da se predstavlja kao suprotnost od svog biološkog spola ili da izabere rodni identitet koji nije ni muškarac ni žena (npr. nebinarno).
Elena je danas žena koja sa ponosom nosi svoj identitet, hrabra u svojoj borbi da bude to što je oduvek osećala da jeste. Iako još uvek nije potpuno završila proces tranzicije, ona se već identifikuje kao žena, a svoje ime nosi sa ponosom. Njena priča nije samo priča o ličnoj tranziciji, već i o dugom i teškom putu ka samoprihvatanju i slobodi, koji je zahtevao ogromnu hrabrost, ali i snagu da prevaziđe brojna društvena i porodična odbacivanja.
Rođena kao Rade Molnar, Elena je od malih nogu osećala da njena unutrašnja priroda ne odgovara onome što vidi u ogledalu. Dok je odrasla, borila se sa svojom unutrašnjom dilemom, osećajući se kao neko drugi zarobljen u pogrešnom telu. Njeno detinjstvo bilo je ispunjeno tugom i osećajem nepripadanja, dok je pokušavala da se uklopi u društvene norme koje joj nisu odgovarale. Iako je od početka volela žensku odeću, ponašanje i sve što je bilo povezano sa ženskim identitetom, nije imala mogućnost da bude ono što je zaista bila.
U osnovnoj školi, periodu koji je bio najteži za nju, Elena se suočavala sa velikim frustracijama. Gledajući druge devojčice kako nose šarene suknje, sandale i kako imaju duge kose, osećala je duboku tugu jer nije mogla da živi u skladu sa sopstvenim identitetom. “Bila sam tužna jer nisam mogla da izgledam kao one,” seća se Elena.
- Dok je odrastala, Rade Molnar je osećao da je zarobljen u telu koje nije pripadalo njegovoj unutrašnjoj prirodi. Iako je od 30. godine maštao da postane žena, tek sa 72 godine je donela hrabru odluku da započne tranziciju. Taj trenutak se desio nakon što je slučajno videla priču o manekenki Andrei Pejić, koja je ispričala svoj proces tranzicije. Ovaj trenutak za Elenu bio je prekretnica, jer je shvatila da je mogućnost promene pola stvarna, što je značilo da je konačno pronašla put ka tome da postane ono što je oduvek želela.
Elena živi bez straha i kaže da ne oseća potrebu da traži odobrenje drugih ljudi. “Ja nemam nikakav strah, oduvek sam se osećala kao slobodna građanka,” objašnjava ona. Smatra da je Bog jedini koji može da je sudi, a ne ljudi. Iako je svestan da nije svuda prihvaćena, Elena se trudi da izbegava mesta gde bi mogla da se susretne sa netrpeljivošću. “Ne idem tamo gde se okupljaju ljudi ekstremnijih stavova,” kaže ona.
Tokom godina provedenih u braku, Elena je, kako navodi, osećala ženu u sebi, iako fizički nije bila ono što je želela. Tek nakon mnogo godina, uz sve izazove, odlučila je da preduzme korake prema fizičkoj tranziciji. Sa velikim poštovanjem govori o svojoj supruzi, koja ju je prihvatila takvu kakva je, iako su zajedno proveli više od pola veka. “Mojoj supruzi i meni uskoro će biti 50 godina braka,” dodaje Elena sa ponosom.
Međutim, put tranzicije nije bio lak. Osim medicinskih procedura i terapija, Elena je morala da se suoči sa odbacivanjem od strane porodice i prijatelja. “Kada mi je bila najpotrebnija podrška, gotovo svi su me napustili,” priseća se. Niti rodbina niti prijatelji nisu želeli da je podrže. Zbog toga je često spavala u ruševinama, jer nije imala gde da ode dok je dolazila u Beograd na operacije.
Iako je bilo mnogo odbacivanja, Elena je našla snagu da nastavi. Uz svoju suprugu, sina i supruginog brata, njeni najbliži su ostali uz nju tokom ovog teškog procesa. “Više od 200 ljudi u mom životu me je ignorisalo i odbacilo,” kaže ona, ali je uprkos svemu pronašla unutrašnju slobodu. Za nju je ta sloboda bezuslovna i neprocenjiva.
U Bosni i Hercegovini, gde još uvek ne postoji mogućnost za potpunu promenu pola, Elena je rešila da se obrati Srbiji. “Proces tranzicije moguće je izvesti samo u Srbiji,” objašnjava ona. Zbog toga je podnela zahtev za srpsko državljanstvo kako bi imala pristup potrebnim hormonima i lekovima. Iako je život sa minimalnom penzijom težak, Elena nije odustala od svog cilja da postane žena u fizičkom smislu. Čak i kada nije imala dovoljno novca za osnovne stvari, kao što je kupovina šminke, ona je nastavila da se bori za svoju slobodu.
Za Elenu, proces tranzicije nije samo fizički izazov, već i emotivno iscrpljujuće putovanje. Bez obzira na sve prepreke koje je pretrpela, ona je odlučna da nastavi i da konačno postane žena koju je uvek bila, unatoč svim teškoćama na tom putu. Njen proces je inspiracija za mnoge, jer pokazuje snagu i hrabrost potrebnu da se bude veran sebi, uprkos svim spoljnim pritiscima.
