U poslednjim decenijama postala je sve uočljivija pojava da stariji neženje iz Srbije, naročito iz udaljenih sela, životne saputnice pronalaze u susednoj Albaniji. Razlog je jednostavan i pomalo tužan na selu je sve manje devojaka koje žele da ostanu i zasnuju porodicu.
Mlade žene, privučene udobnostima grada, radije biraju život u varoši, dok selu preti tišina i praznina. Sa druge strane, mnoge Albanke spremne su da prihvate skroman život na srpskom selu, jer im on ipak nudi sigurnost doma, porodice i stabilnog zajedničkog života.
- Jedna od priča koje svedoče o ovoj pojavi jeste sudbina Radosava Timotijevića iz sela Gornji Ojkovac. Njegova životna saputnica postala je Lajtiha, koja je nakon udaje u novom domu dobila ime Zorica. Bez obzira na uslove u kojima je trebalo da živi, pristala je da mu bude žena i ubrzo podarila troje dece. Njegova porodica doživela je veliko ushićenje jer je, u kraju u kojem se retko rađa dečji plač, ponovo odjekivala radost novog života.
Radosav iskreno priznaje da mu je srce bilo puno radosti, ali ga je duša bolela što u okolini gotovo i nema dece. Ljudi su ga počeli prepoznavati ne po tome što je oženio Albanku, već po tome što je otac troje mališana. U tome je video veliku sreću, ali i tugu – jer kada čitav kraj ostaje pust, radost se deli samo u krugu najuže porodice. Njegov dom je, posle dugo vremena, bio prvi iz koga se ponovo čuo plač i smeh dece.
- Njegova odluka da pronađe ženu u Albaniji bila je čvrsta i odlučna. Kako sam kaže, bilo je devojaka koje su želele da pođu s njim, ali nijedna nije bila spremna da ostane na selu. Sve su sanjale gradski život, asfaltirane ulice i modernu svakodnevicu, dok je selo za njih značilo trud, štalu i opanke. Radosav im to nije zamerao – znao je da nijedna od njih ne bi bila kao Zoge.
Put ga je odveo u Čačak, gde je upoznao jednu Albanku koja mu je pokazala fotografiju svoje sestre. Na prvi pogled odlučio je: „Hoću nju.“ Otišao je u Albaniju, zaprosio Zoge, dvanaest godina mlađu od sebe, i ona je pristala. Kada ju je doveo kući, veselje je bilo veliko. Njegovi roditelji, majka Jela i otac Slobodan, skakali su od sreće jer je sin konačno zasnovao porodicu. Još veća radost usledila je kada su se deca počela rađati.
Za Zoge, međutim, početak nije bio lak. Najteže su joj pali jezik, surova planinska klima i nepristupačan teren. Dolazila je iz ravnice blizu mora, gde zime gotovo i nema, a ovde ju je dočekao sneg do kukova i brdo do brda. Ipak, snašla se i pokazala da je dorasla izazovima. Srpski jezik je brzo savladala, a svekar i svekrva nisu štedeli reči hvale.
- Kako sama kaže, selo joj nije bilo problem, jer je i sama odrasla u seoskoj sredini. Naučila je da nemaština nije strana ni tamo ni ovde, pa je sa ponosom prihvatila život kakav joj je pružen. Vremenom je postala stub domaćinstva – naučila je da muze krave, pravi sir, radi rame uz rame sa mužem na njivi, pa čak i da upregne volove i ide po drva u šumu.
Radosav sa ponosom priča o njenoj snazi. Seća se zime kada im se sin razboleo, a put do sela bio je dva i po kilometra kroz dubok sneg. Najpre ga je on nosio, pa stao da predahne, a onda ga je Zoge uzela u naručje i nastavila brže od njega, iako je bila trudna. Nije dozvolila da je išta zaustavi – majčinska snaga bila je veća od svakog umora.
Njihov dom obogatila su troje dece – Bojan, Dobrivoje i Jovana. Time su odlučili da zaustave dalje širenje porodice, ne zbog nemaštine, već zbog teških uslova života. Najbliža škola udaljena je sedam kilometara, pola puta vodi kroz šumu, i roditelji su shvatili da je previše teško da brinu o još većem broju mališana. Da su putevi bolji i da je život lakši, možda bi se odlučili za više dece, ali u ovim okolnostima ostali su na troje.
Priča porodice Timotijević pokazuje snagu ljubavi, spremnost na žrtvu i prilagođavanje, ali i tešku sudbinu sela u Srbiji, gde dečji smeh sve ređe odjekuje. Dok mladi beže u gradove, spas i nada često dolaze iz neobičnih i dalekih puteva, pa tako i iz Albanije, gde žene još uvek pronalaze vrednost u zajedničkom životu na selu.
