Mješoviti brakovi su brakovi između ljudi koji dolaze iz različitih etničkih, verskih, kulturnih ili nacionalnih pozadina. Ovi brakovi su uobičajeni u savremenom društvu, naročito u globalizovanom svetu gde ljudi iz različitih delova sveta dolaze u kontakt i stupaju u veze. Mješoviti brakovi mogu biti izazovni, ali i vrlo obogaćujući, jer donose raznovrsnost iskustava, vrednosti i tradicija.
Slobodan se pred sam rat devedesetih iz velike ljubavi oženio muslimankom. Kad je pošla za njega, kako je to već tradicija nalagala u to vreme, ona je želela da pređe u pravoslavlje, da se venčaju u crkvi, ali on joj to nije dozvolio. Priču o onome što se tada dešavalo u njihovoj porodici objavila je na društvenim mrežama njihova ćerka.
Ljubavna priča desila se pred sam početak devedesetih, kada je planula između muslimanke Dženite i pravoslavca Slobodana u Bosni, u Prnjavoru, i to je još jedan dokaz da ljubav ne poznaje granice i da uspeva uprkos svim preprekama. Iako je za mnoge tada, kao i sada, različita religija bila velika prepreka, za ovaj par ljubav je bila jedina vera u koju su verovali.
Kao dvoje mladih, Dženita iz Tuzle i Slobodan iz Prnjavora, ljubav su krunisali brakom 1990. godine, venčavši se u opštini. Iako je Dženita tada predložila da se venčaju i u crkvi, gde je bila voljna da iz ljubavi promeni veru, Slobodan je, takođe iz ljubavi, odlučio da svojoj ženi to ne dozvoli. Nije želeo da joj menja identitet, smatrajući da ljubav, ako je stvarna, ne treba da zahteva odricanja od onoga što neko jeste.
“Moj brat i ja smo ponosni na njih i dan danas se vole kao prvog dana. Nikada od njih dvoje nismo čuli svađu na nacionalnoj osnovi. Jeste da je bilo prozivanja od određenih ljudi s očeve i majčine strane, kada je bio i prošao rat, ali oni su to sve stoički izneli i pravi su primer multietničkog braka”, istakao je Slobodanov brat.
Njihova priča je priča o ljubavi koja nije dopuštala da je razdvoje predrasude, religija ili tradicija. “Moji majka Dženita i otac Slobodan su se venčali 1990. godine. Moglo bi se reći tek pred sami rat. Ta godina je bila zadnja u kojoj se i dalje mogao naći veliki broj ljudi koji veru, pa ni naciju nisu osećali čvrsto svojstvenu, kao što je to recimo danas”, kaže njihova ćerka.
Dženita, koja je poreklom iz Tuzle, i Slobodan, iz Prnjavora, venčali su se građanski, a majka je predložila da se venčaju i u pravoslavnoj crkvi, jer je smatrala da je to tradicija koja je postojala još od pamtiveka – da dete nosi očevo prezime, nasleđuje očevu imovinu i, u mnogim slučajevima, prihvata njegovu veru. Međutim, Slobodan nije želeo da joj menja ime i veru.
Majka, iako muslimanka, nikada nije bila duboko verujuća, pa joj verovatno i pravoslavlje i islam nisu bili velika prepreka. Međutim, Slobodanov odgovor bio je jasan: „Bog te je stvorio kao Dženitu, muslimanku, i ko sam ja da ti zbog mene menjaš svoj identitet? Ako menjaš svoj identitet zbog mene, onda naša ljubav nije dovoljno jaka da možemo živeti i opstati zajedno. Da sam hteo isključivo Srpkinju, tražio bih isključivo Draganu, Milenu, Danicu, Milijanu… a ne prvu ženu koja će iskreno da me zavoli, pa koja god ona bila. Uostalom, kako lepo ime imaš – Dženita, rajsko ime.” Ove reči su postale temelj njihovog odnosa, i možda su upravo zbog toga danas, nakon tri decenije, u srećnom braku.
Njihova ljubav je postala simbol otpornosti na sve spoljne sile koje bi ih mogle razdvojiti. Zbog toga su njihovi potomci, a i mnogi njihovi prijatelji, ponosni na to što su odrastali u porodici u kojoj nije bilo prostora za mržnju, netrpeljivost ili predrasude. Uprkos izazovima koje su imali tokom rata i perioda postratnog života, Slobodan i Dženita su opstali, gradeći zajedno život temeljen na međusobnom poštovanju i ljubavi, koja je veća od bilo kojih granica.
