Otišao je iznenada, kao da je samo nestao, bez reči, bez objašnjenja. Nije bilo pozdrava, niti objašnjenja zašto je otišao. Ostao je samo trag, tišina, i jedna žena sa dvoje male dece.
Imao je trideset pet godina, a ona, njegova supruga, bila je sa njim više od trideset godina. Naša kuća postala je njihov privremeni dom, njihov zaklon. Živeli su kod mene osam godina. Pomagala sam im, nesebično, bez pitanja, bez obzira na to koliko sam bila iscrpljena. Stajala sam uz njih, trpela i davala sve, često ne razmišljajući o sebi. Nikada nisam tražila ništa zauzvrat, a ipak, nisam ni shvatila koliko me to sve iscrpljuje.
- Nakon sahrane, kada je prošao sav posetilački period, a jedino što je preostalo bila je tišina, prišla sam joj i rekla ono što sam dugo držala u sebi: „Moraš da ideš odavde. Ovo više nije tvoj dom. Moja kuća nije besplatan pansion, ne mogu da te izdržavam.“
Moj glas nije bio ljut, ali je bio odlučan i miran. Više nisam imala snage da nastavim trpeti tu neprestanu zavisnost koja nas je gušila i činila život nesnosnim.
Gledala me je bez reči. Nije bilo suza, ni traga kajanja — samo praznina u njenim očima. Pomislila sam da je shvatila. Verovala sam da će spakovati svoje stvari, uzeti decu i otići, makar na neko vreme, dok ne pronađe rešenje. Međutim, kasnije sam dobila poruku od nje, pokušaj da me ponovo pridobije, da mi udari na emocije. Pisala mi je da sam „sve što joj je ostalo“, verovatno misleći da će me to slomiti. Možda sam ranije i želela biti oslonac, ali nakon svega što sam podnela, nisam imala više snage da nastavim igrati ulogu žene koja sve podnosi.
Nije razumela. Nije shvatila da nisam ista žena kao pre. Bivala sam ona koja je čekala noću da se sin vrati kući, ona koja je brinula o njenoj deci dok je ona nestajala na nekoliko sati. Kupovala sam, kuvala, trudila se, dok su oni samo živeli, ne shvatajući sve što je bilo na mojim plećima. Negde, usred te tihe i neprestanog davanja, nešto je u meni puklo.
- Kada je moj sin preminuo, sve se promenilo. Taj dan me je zauvek promenio, promenio moj pogled na život. Taj gubitak je postao deo mene, ožiljak koji ne može da se zaboravi. Kad je ona plakala i molila me, govoreći: „A šta će biti sa unucima? Šta ćemo mi? Znaš da ne radim“, pogledala sam je u oči i rekla: „Ne dugujem ti ništa. Sve sam radila zbog svog sina. Samo zbog njega. A njega više nema. Zato idi. Da imaš imalo dostojanstva, sama bi otišla. Ne bih morala ja da te teram.“ Nisam to rekla da je povredim. Rekla sam to jer nisam želela da nosim krivicu koja nije bila moja.
Iako sam joj to rekla, nije otišla. Ostala je — hladna, bez imalo stida, poput senke prošlih dana, kojih se niko više ne seća. Kuća koja je nekada bila ispunjena smehom, razgovorima i životom sada je postala pusta, tiha. Hodnici su odjekivali koracima koji nisu više u skladu, a sobe su bile ispunjene sećanjima koja su donosila bol.
Na kraju, sve je završeno sudskim postupkom. Nisam želela da je uništim, ali posle svega što se desilo i nakon što su otkrivene sve činjenice i dokazi, morala sam da stanem uz istinu. Prijavila sam nestale pare koje su nestajale iz mojih novčanika, iz mojih šteka. Bilo je to nešto što nisam mogla da ignorišem, jer je njeno ponašanje postalo sve više nesnosno.
Sud je doneo presudu, a ona je bila osuđena. Njeni otisci prstiju su ostali na svim dokazima. Poslala sam je da izdrži kaznu. To nije bila radost, niti nešto što bih slavila. To je bila poslednja odluka žene koja je napokon odlučila da stane na svoju stranu i da zaštiti ono što je preostalo od njene porodice.
A ja? Umorna sam. Umorna od svega: od tuge, od ljudi, od života koji ne pita koliko još možeš da izdržiš — on jednostavno stavlja sve te terete na tvoja leđa. Više nisam ona žena koja je mogla sve da podnese. Ostala je samo hrđa umora i odlučnost da više ne ponovim iste greške. Ova kuća više nije dom — samo je puna sećanja koja bole i tišina koja podseća na ono što smo izgubili. I dok pokušavam da ponovo sastavim svoj život, znam da je pravda koju je doneo sud bila hladna uteha, ali jedina koja mi je ostala.
