U današnjem članku vam pišemo o teškoj situaciji koja se često javlja u mnogim porodicama, ali o kojoj se ne govori često: kako novac i nasledstvo mogu uništiti veze koje smo gradili kroz godine. Porodične veze koje smo smatrali snažnima, mogu se raspasti u trenutku kada novac postane glavni faktor.
Ova priča počinje u kući moje svekrve, gde su se moji muž Ivan i njegova sestra Marija sukobili zbog nasleđa. Njihova majka, gospođa Ljubica, preminula je pre mesec dana, a kuća u Trsteniku, koju je ona sa ljubavlju izgradila, postala je epicentar sukoba. Ivan, najstariji sin, smatrao je da ima pravo na najveći deo, dok je Marija, koja je ostala uz majku do kraja, verovala da je ona ta koja zaslužuje da ostane u porodičnom domu. Dok sam pokušavala da smirim situaciju, nisam mogla da ne primetim koliko su porodične veze krhke i kako lako mogu da se promene kada je u pitanju novac.
Marija je optuživala Ivana da je samo slala novac iz Nemačke, dok je ona i njihova majka same borile. Ivan je tvrdio da je to učinio zbog želje da im obezbedi bolji život. Njihov sukob bio je samo početak. Nakon sahrane, advokat je pročitao testament, u kojem je jasno stajalo da je kuća pripala svim troje dece, ali nije bilo jasno definisano kako će biti podeljena. Počeli su da izlaze stari računi, i svi su imali svoje razloge zašto bi baš oni trebali da dobiju kuću. Marija je želela da ostane, Ivan je želeo da je proda, a Darko je, koji je bio daleko od porodice, samo želeo svoj deo da bi mogao da otplati kredit u Beogradu.
- Tih dana su noći postale besane. Ivan je bio nesanican, preplavljen osećajem nepravde i stalno je prevrtao razgovore u glavi. Pokušavala sam da budem glas razuma, govoreći mu da možda Marija nije u pitanju, da možda svi oni osećaju da su nešto izgubili. Međutim, on nije mogao da vidi ništa osim toga da je on najviše žrtvovan.
Jednog dana, dok sam bila na ulici, Marija mi je prišla i pitala: „Jelena, zar nije fer da ostanem ovde? Nemam muža ni decu kao ti.“ Ta rečenica me je pogodila. Moje saosećanje prema Mariji počelo je da se sukobljava sa mojom lojalnošću prema Ivanu. Počela sam da se pitam: „Gde se završava pravda, a počinje pohlepa?“.
Porodica se brzo raspadala pred mojim očima. Svi su razgovarali iza leđa, komšije su šaptale na ulici, govoreći kako je novac “đavo”. Jedne večeri, nakon još jedne žestoke svađe između Ivana i Marije, Darko je prvi put progovorio, rekavši: „Dosta! Mama se zbog vas okreće u grobu!“ Ove reči su utihnule celu sobu. Tišina koja je usledila bila je teža od bilo kojih reči koje su prethodile.
- Shvatila sam da nas prošlost oblikuje više nego što možemo da zamislimo. Ivanova potreba za priznanjem, Marijina usamljenost i Darkova želja da pobegne od svega bili su naši nesvesni tereti. A ja? Osećala sam se kao uljez u tuđoj porodici, pokušavajući da zalečim rane koje nisam ni stvorila.
Na kraju smo morali da donesemo odluku. Advokat je predložio da prodamo kuću i podelimo novac, što je svi prihvatili. Marija je plakala dok smo potpisivali papire, Ivan je bio hladan kao led, a Darko je otišao bez pozdrava. Kad smo poslednji put napuštali kuću, Ivan me je pitao: „Jesmo li izgubili porodicu zbog nekoliko kvadratnih metara betona?“ Ta rečenica je ostala u meni. Nisam imala odgovor.
Danas često razmišljam o tome šta nas zaista spaja – da li je to krv ili sećanja? Da li je moguće sačuvati porodicu kada se novac ispreči između nas? Možda vi imate odgovor na to pitanje? Da li ste ikada morali da birate između pravde i ljubavi
