Debljanje je jako veliki problem u današnje vrijeme, a mi danas govorimo kako to psiha utiče na višak kilograma. jako zanimljiva tema, pogotovo za one koji imaju probleme sa gojaznošću….
Kada je reč o višku kilograma, većina ljudi odmah pomisli na hranu, hormone i sedentarni način života. Ovo su svakako važni faktori. Ali iza fizičkih manifestacija – nataloženih kilograma i velikog apetita – često se krije nešto više. Telo može da akumulira ne samo masnoću, već i strah, stid, anksioznost, ogorčenost, usamljenost. Gojaznost nije uvek samo „previše jesti“, već često i „previše osećati“.Psihosomatski višak kilograma je priča o tome kako psiha utiče na telo. To ne znači da je višak kilograma „izmišljen“ ili „u vašoj glavi“. To znači da psihoemocionalni uzroci mogu doprineti poremećaju ponašanja u ishrani, metabolizma i fizičkih navika.
Primer: Marina, 34 godine. Celog života se borila sa svojom težinom. Slomovi, sramota, dijete, maratoni mršavljenja – i sve uzalud. Kada smo počeli da istražujemo njena osećanja na terapiji, ispostavilo se da se višak kilograma pojavio nakon gubitka majke.
„Osećala sam se prazno, kao da ne postojim. Počela sam da jedem – da bar nešto bude u meni.“ Težina je postala način da se popuni unutrašnja praznina.
Višak kilograma može biti poruka: „Uplašen/a sam“, „Ne osećam se bezbedno“, „Ne želim da mi prilaze“, „Ne želim da me vide“, „Želim da osećam da postojim“. Masni sloj često igra ulogu psihološke zaštite – kao oklop. Oklop od sveta, od pogleda, od bliskosti, od bola.
Primer: Alina, 27 godina. Kao tinejdžerku ju je zlostavljao rođak. Od tada, njeno telo brzo dobija na težini.
„Mislila sam da ako postanem neprivlačna, više me neće dirati.“ Težina je postala štit. Ali štit koji je teško nositi.
Povećanje telesne težine često je povezano sa potiskivanjem osećanja – emocija za koje nema mesta, ni reči. Ne znamo kako da se nosimo sa anksioznošću, dosadom, usamljenošću – pa hrana postaje brza i pristupačna uteha.
-
Kada ste anksiozni, želite nešto slatko (ugljeni hidrati smiruju).
-
Kada ste usamljeni, želite tešku hranu (ona daje osećaj „punine“).
-
Kada se bes potisne, hrana zamenjuje izraz agresije.
Jedenje nije slabost – već pokušaj da se preživi. I dok nema drugih alata, ono funkcioniše.
Primer: Igor, 42 godine, uspešan menadžer. Težina – 125 kg.
„Jedem kada sam ljut. Pogotovo noću. Šef viče, ja ćutim. Dođem kući i jedem dok se ne onesvestim.“ Njegovo telo govori: „Ne znam kako da se zaštitim. Snalazim se koliko mogu.“
Višak kilograma je često i priča o narušenim ličnim granicama. Ljudi koji su od detinjstva učeni da budu „dobri“, da ne prave probleme, nesvesno povećavaju telesnu masu da bi osetili prostor, postojanje.Posebno žene, koje su odrasle u okruženju u kojem su bile kontrolisane, omalovažavane ili zanemarivane, često razvijaju uverenje da ne zaslužuju mesto – osim ako ga ne „stvore“ telom.
Kada osoba počne da gubi težinu, suočava se i sa unutrašnjim otporima. Promena fizičkog izgleda često budi duboko potisnute strahove:
-
„Biću primetna, to me plaši.“
-
„Izgubiću štit.“
-
„Ko sam ja bez težine?“
Primer: Tamara, 39 godina. Izgubila je 15 kg, ali je naglo sve vratila.
„Muž je počeo više da me primećuje. Osetila sam strah. U meni je još uvek dete koje ne veruje muškarcima.“ Težina je opet postala zaklon.
Borba protiv viška kilograma nije samo stvar dijete i teretane. To je proces ponovnog uspostavljanja veze sa sobom – sa telom, emocijama, granicama.
Šta može pomoći:
-
Psihoterapija – za razumevanje korena i učenje izražavanja emocija.
-
Svesnost – zapitajte se šta osećate pre nego što posegnete za hranom.
-
Rad sa telom – ne da ga menjate, već da ga ponovo osetite.
Težina je često priča o boli, o pokušaju da se bude bezbedan. Zato je najvažnije – krenuti nežno. Ne protiv tela, već zajedno sa njim.
