Poznajem ga još od malih nogu. Odrasli smo u istoj ulici, zajedno smo se igrali kao deca. Bio je onaj tip koji je voleo da bude u centru pažnje, uvek je pokušavao da bude vođa, znao je da se potuče kad je bilo potrebno i često je bio taj koji je komandovao. Iako nije bio baš “dobrica”, mora se reći da nije bio ni potpuni negativac. U svakom slučaju, to je bio njegov način života dok smo bili deca.
- Nekada u devedesetima odlučio je da se priključi ratnim dešavanjima. Iako nikad niko nije otvoreno govorio šta tačno je radio, svi su znali da je bio u samom centru svega. Pričalo se po kraju da je radio stvari koje većina ljudi ne bi mogla ni da zamisli. Ljudi su šaptali o njegovim “poduhvatima”, a sve te priče su dolazile od starih prijatelja, saboraca… priče koje bi svakog običnog čoveka naterale da se naježi. Nikad nisu bili baš jasni detalji, ali svi su znali da se ne radi o običnim stvarima.
Nakon što se vratio sa fronta, postao je pravi simbol bogatstva. Vratio se sa gomilom novca, i to se odmah videlo. Krenuo je u gradnju, napravio kuću koja je podsećala na dvorac, a dva luksuzna automobila su stajala u dvorištu. Uvek je nosio skupu odeću, bio je u kafanama kao da je gazda, ponašao se kao da je život sve to dugovao njemu. Nikada nije radio nijedan dan u životu, a svi su znali da ništa nije stekao pošteno. Ipak, niko ništa nije smeo da kaže. U tom kraju svi znaju kako to ide – “bolje da ne talasaš”.
Ali, kako to obično biva, prava se na kraju uvek dočepa svog trenutka. Iako sporo, ona nađe svoj put.
Prošle godine, jednog jutra, sve se promenilo. Policija je došla. Crne uniforme, nisu kucali na vrata, nisu ništa pitali. Samo su ušli. Iznosili su dokumente, kompjutere, slike. U početku niko nije znao šta se dešava, ali ubrzo su počele da kruže priče. Počelo se pričati da ga procesuiraju zbog ratnih zločina. I sve se polako povezivalo. Prvo je jedan svedok iz inostranstva progovorio, pa drugi. I sve te informacije su počele da se sklapaju, baš kao delovi slagalice.
- I tako je nastao preokret. Onaj čovek koji je verovao da je nedodirljiv, sada čeka suđenje. Više ga ne viđamo po kafanama, auto mu je stajalo neregistrovano, kuća je postala mračna. Svi u kraju ćute, ali pogledi su mnogo iskreniji nego ranije. Svi su sada svesni da se nešto menja.
I ja ćutim. Niko ne govori ništa. Ali u dubini duše mislim: “Možeš pobeći od ljudi, ali ne možeš da pobegneš od svojih postupaka.” Jer, u životu, sve se vraća. Bilo ranije ili kasnije, uvek se dogodi.
