Kristijan Golubović je jedan od rijetkih srpskih mafijaša, koji je uspio da prebrodi i preživi akciju “Sablja”. Naime, on je mudro izbjegao sve likvidacije, a koje su bile jako popularne u 90 godinama prošloga vijeka….
Kada sa ovog sveta ode neko čije su reči imale težinu, čije su misli unosile jasnoću, a čije je prisustvo donosilo osećaj razuma, praznina koja ostane ne meri se samo tugom. Ona se meri gubitkom svetlosti koja je osvetljavala stvarnost, ne samo kao reflektor istine, već i kao tiha snaga razuma u vremenu buke. Ksenija Vučić nije bila samo još jedno ime na medijskoj sceni – ona je bila stub u vremenu kada su se mnogi trudili da izbegnu teret odgovornosti.
Njena iznenadna smrt ostavila je osećaj zatečenosti i tišine – one tišine koja dolazi kada ostanemo bez glasa koji nas je vodio. Porodica, prijatelji, kolege, ali i brojni gledatelji – svi su u svojim ličnim, tihim svetovima proživljavali gubitak koji se teško imenuje. Jer kako rečima uhvatiti osobu koja je bila oličenje dostojanstva, doslednosti i intelektualne pronicljivosti?
Kristijan Golubović, iako iz potpuno drugačijeg sveta, pokazao je koliko je Ksenija prevazilazila granice profesije. Njegove reči: „Zadivila me svojim znanjem“ – bile su svedočanstvo o njenoj širini. Istakao je koliko ga je impresionirala sposobnošću da spoji intelektualnu snagu sa ljudskom toplinom. U njegovom oproštaju nije bilo spektakla – bila je tiha zahvalnost. „Duboko saučešće, porodica Golubović.“ – napisao je, kao čovek koji zna da se istinska veličina ne mora objašnjavati.
Dani koji su usledili bili su obavijeni tugom i sećanjima. Prijatelji su evocirali razgovore u hodnicima redakcija, tihe savete u pauzama emisija, trenutke kad je njeno prisustvo donosilo mir u haos. Jer Ksenija nije bila osoba koja viče – ona je govorila tako da se i tišina savije oko njenih reči.
Posebno dirljiv trenutak zabeležen je tokom opela. Pravoslavni sveštenik izgovorio je rečenicu koja je ostala duboko urezana u pamćenje prisutnih: „Ksenija je imala bogočežnjivu dušu.“ Te reči nisu bile samo uteha – bile su definicija. Diskretna duhovnost, unutrašnja čestitost, blagost koja se ne nameće – to je bila Ksenija. Sveštenik je zaključio da je njena duša sada u Božjim rukama, dok je tišina u hramu govorila više od svakog govora.
Ksenija Vučić nije bila samo voditeljka, novinarka, komentator. Ona je bila:
-
učitelj onima koji dolaze
-
uzor ženama koje veruju u znanje
-
neumorni tragač za istinom
Njena ostavština ne staje u okvire emisija. Ona je utkana u generacije koje će učiti da istina nije buka, već jasnoća. Njene emisije nisu bile senzacionalističke – bile su strateški promišljene, temeljne, inspirisane poverenjem u inteligenciju publike.
Dok su mnogi birali da plivaju nizvodno, ona je često ulazila u teme koje su zahtevale hrabrost. Bavila se:
-
najosetljivijim pitanjima politike i društva
-
bez populističkog tona
-
sa smirenim, ali nepokolebljivim glasom
Bila je od onih koji ne povisuju ton – jer snaga njenog govora ležala je u sadržaju, ne u formi. Nije želela da dominira – želela je da prodre do suštine.
Kolege su je opisivale kao strogu, ali pravednu, profesionalnu, ali ljudsku. Bila je uz druge kada je trebalo doneti teške odluke, kada su reči podrške značile više od stručnog saveta. Nije delila moralne lekcije – ona ih je živela.
Kada se sumira njen život, ne broje se samo emisije, nastupi i intervjui. Broje se:
-
tragovi koje je ostavila u drugima
-
pitanja koja je postavljala
-
vrednosti koje je živela – čak i kad su bile neprijatne ili zahtevne
Za njene bližnje, njen odlazak znači kraj jednog sveta – sveta u kojem je Ksenija bila oslonac, svetionik. Za javnost – to je gubitak glasa koji je podsećao da novinarstvo nije profesija, već poziv. Ona je bila simbol onoga što mediji mogu biti kada se rade sa integritetom i verom u bolje društvo.
Ksenija Vučić nije bila samo javna ličnost. Ona je bila otelotvorenje autentičnosti, borac za istinu, žena koja je znala da je znanje moć – ali i odgovornost.
U vremenu koje lako zaboravlja, njen lik i delo ostaju kao tihi podsetnik da prave vrednosti ne traže pažnju – one se prepoznaju u tišini koju ostave kad odu.
