Nakon što mu je supruga preminula, David je odlučio da se posveti svom sinu i stavi ga na prvo mesto. Međutim, iza ovog staloženog života krila se praznina koju ni bogatstvo nije moglo ispuniti.
David Langford je imao sve što bi mogao poželeti. Uspešnu firmu, luksuzne automobile i sina Ethana, koji je bio centar njegovog sveta. Jednog hladnog popodneva, dok je žurio po kafu pre nego što pokupi Ethana iz škole, David je primetio nešto što ga je nateralo da se zaustavi. Na ivici pločnika sedeo je dečak, u poderanoj majici i prljavim patikama, glava mu je bila pognuta ka asfaltu. Na početku je hteo samo da prođe, jer je bio navikao da ignoriše prosjake – naučili su ga da davanje novca ne rešava problem. Ipak, nešto u pogledu tog dečaka ga je zaustavilo.
- David je prišao dečaku i pitao ga tiho: “Jesi li dobro?” Dečak je jedva podigao pogled i tiho odgovorio: “Dobro sam.” David je ponudio hranu, ali dečak je odmahnuo glavom. “Šta ti onda treba?” pitao je David, iznenađen odgovorom. Dečak je pogledao fotografiju malog Ethana koju je David držao u ruci i šapnuo: “Ne treba mi novac. Samo da me neko zagrli… kao tvog sina.”
David je na trenutak bio zatečen. Te reči su ga pogodile jače od bilo kog poslovnog udarca. U tom trenutku, znao je da ovo neće biti samo još jedan susret koji će brzo zaboraviti. Spustio se na kolena, kako bi bio u ravni dečakovih očiju, a njegov dizajnerski kaput je pokupio prašinu i blato. Nije ga bilo briga. “Kako se zoveš?” pitao je. “Leo,” odgovorio je dečak, još uvek oprezan.
David je nastavio razgovor: “Leo, imaš li gde da ideš večeras?” Leo je odmahnuo glavom. “Nekad spavam u skloništu, ali često nema mesta. Nekad spavam pod mostom. Nije strašno, navikao sam.” Te reči su duboko pogodile Davida. Navikao? Kakvo je to detinjstvo u kojem se dete navikne na hladan beton i glad? David je pružio ruku i rekao: “Dođi, hajde da ti kupim nešto toplo da pojedeš.” Leo je oklevao. Niko mu nikada nije ponudio više od kovanice ili ostataka hrane. Na kraju je polako ustao i uhvatio Davidovu ruku, kao da se boji da će mu taj trenutak pobjeći.
U obližnjem kafiću, Leo je halapljivo pojeo supu, dok ga je David posmatrao. David je pomislio na Ethana i na to koliko bi učinio da ga zaštiti. “Koliko imaš godina?” pitao je David. “Devet,” odgovorio je Leo, brišući usta rukavom. “A roditelji?” David je upitao. Leo je slegnuo ramenima. “Mama je otišla kad sam bio mali. Tata… ne znam. Nikad ga nisam upoznao. Ljudi kažu da sam ‘dete sistema’.”
David je razmišljao, udarajući prstima po stolu. Nikada pre nije imao ovako snažnu želju da učini nešto više od jednokratne pomoći. “Znaš li gde ti je sklonište?” pitao je. Leo je odgovorio: “Da, ali tamo viču. Nekad se tuku. Nekad nema hrane.”
- Leo je pogledao Davida pravo u oči i rekao: “Ja ne tražim da me vodiš kući. Samo sam hteo da me neko zagrli. Da znam da nisam nevidljiv.” Te reči su slomile Davidovu odbranu. Osetio je kako mu oči postaju vlažne. Znao je da ne može samo da ga pusti da se vrati na ulicu. “Leo,” rekao je, “želim da ti pomognem. Ali ne samo danas. Hoću da nađemo sigurno mesto za tebe. Negde gde ćeš spavati u krevetu, ići u školu, imati tri obroka dnevno.”
Leo ga je pogledao, kao da mu nije verovao. “Svi to kažu. Pa zaborave.” David je odmahnuo glavom. “Neću zaboraviti. Hoćeš li mi verovati bar na jedan dan?” Nakon trenutka tišine, Leo je klimnuo glavom. David je odmah pozvao socijalnu službu i zatražio hitan prijem za dečaka, ali pod jednim uslovom: on će snositi troškove i lično nadgledati proces.
Te večeri, umesto da ide na poslovnu večeru, David je poveo Lea u tržni centar. Kupio mu je čistu odeću, patike i kaput. Leo je u početku bio stidljiv, ali kada je obuo nove stvari i pogledao se u ogledalu, prvi put se osmehnuo. “Izgledaš kao pravi mali gospodin,” rekao je David, a Leo se zacrvenio. Kasnije su otišli kod frizera, i dok su šiške padale sa njegovog lica, David je osetio ponos koji je dugo bio uspavan.
Sutradan su otišli zajedno da pokupe Ethana iz škole. Ethan je radoznalo pogledao Lea i pružio mu ruku. “Ćao, ja sam Ethan,” rekao je sa osmehom. “Ćao,” šapnuo je Leo. David je posmatrao tu scenu sa puno srce, gledajući svoja dva sina kako zajedno hodaju prema autu, pričajući o fudbalu.
Vikendi su postali posebni. David je uključio Lea u sve porodične aktivnosti. Od odlaska u bioskop do pečenja palačinki subotom ujutru. Svaki put kada je video Lea kako se smeje, znao je da je doneo pravu odluku. Nakon nekoliko nedelja, socijalna služba je predložila dugoročno rešenje – udomiteljstvo. David je odmah pristao i započeo proces legalnog starateljstva.
Na dan kada je sve bilo finalizovano, Leo je ušao u njegovu kancelariju sa papirom u ruci i rekao: “Tata…” Prvi put je izgovorio tu reč. David ga je snažno zagrlio. “Nikada više nećeš biti sam,” šapnuo je.
Te noći, dok su Ethan i Leo zaspali u sobama pored, David je stajao kraj prozora i gledao svetla grada. Njegov život je bio ispunjen milijardama, ugovorima i poslom. Ali tek sada je shvatio da je ovo njegovo najveće postignuće – što je jednom dečaku vratio detinjstvo.
