Renoviranje kupatila bilo je planirano već neko vrijeme, ali kao i u većini domaćinstava, stalno se nešto odlagalo – bilo zbog nedostatka vremena, sredstava, ili jednostavno zato što je sve drugo uvijek izgledalo kao veći prioritet. Ipak, konačno smo se odlučili da krenemo u tu malu avanturu obnove prostora koji svakodnevno koristimo.
- Muž je pozvao majstore kako bi se dogovorili oko posla. Pregovarali su oko cene, malo su vagali mogućnosti i uslove, ali su se na kraju ipak usaglasili i dogovorili konkretne detalje. Radovi su mogli da počnu. Sve je djelovalo sasvim normalno. Muž je bio na poslu većinu vremena, dok su majstori radili, a ja sam bila kod kuće, pazila da sve ide po planu, donosila im kafu i trudila se da sve protekne u najboljem redu. Bila sam ljubazna i pažljiva, kao domaćica koja želi da ljudi koji rade u njenom domu imaju osjećaj poštovanja, ali i nadzora.
Tokom tih dana, sve se odvijalo po ustaljenom ritmu. Majstori su dolazili redovno, zajedno su radili, a ja sam im donosila kafu, pitala ako nešto treba, nadgledala i pomagala gdje god sam mogla. Nije bilo nikakvih problema. Ali jednog dana, pojavio se samo jedan od njih. Rekao je da njegov kolega nije mogao doći tog dana. Nije mi to bilo čudno – dešava se, ipak su ljudi. I tog dana sam mu, kao i obično, skuhala kafu i odnijela je u kupatilo, da se okrepi. Prihvatila sam to kao dio svakodnevne rutine.
Međutim, dok sam mu predavala šolju, pogledao me je s blagim osmijehom i rekao nešto što me ostavilo zatečenom:
– Gazdarice, znate da vas ovo renoviranje može izaći upola cene?
U trenutku sam bila zbunjena. Nisam shvatila šta time želi da kaže. Nije mi djelovalo kao običan komentar o troškovima. Upitala sam ga, onako radoznalo, ali bez loše namjere:
– Kako to mislite, majstore?
Tada mi je namignuo i rekao:
– Pa… znaš kako…
- U tom trenutku mi je sve bilo jasno. Njegova rečenica, osmijeh, način na koji je govorio – sve je upućivalo na to da je njegov prijedlog imao sasvim drugačiju pozadinu. Nudio je “popust”, ali ne zbog manje posla ili viška materijala, već iz razloga koji su mi bili krajnje neprihvatljivi i degutantni.
Stala sam, duboko ga pogledala i mirno, ali ozbiljno rekla:
– A znaš li ti, majstore, da je moj muž policijski inspektor? Ako mu ispričam šta si mi upravo rekao, možda ovo kupatilo i stvarno bude gratis – ali iz sasvim drugog razloga.
U trenu se zacrvenio kao da je uhvaćen na djelu, što i jeste bio. Nije izustio ni riječ, samo je pognuo glavu i nastavio da radi kao da se ništa nije dogodilo. Od tog trenutka, nije me više nijednom pogledao direktno u oči. Radio je tiho, ozbiljno i povučeno do kraja dana.
Zanimljivo je da je na kraju radova rekao kako nećemo morati platiti pun iznos, jer je „bilo manje posla nego što je očekivao“. Naravno, moj muž mu je isplatio tačno onoliko koliko su se i dogovorili na početku. Mi nismo ljudi koji varaju druge, bez obzira na to kako se oni ponašaju. Ispravno je ispravno, i ne dozvoljavamo da nas tuđi nepošteni prijedlozi pomjere s našeg puta.
Ipak, taj dan je za mene bio važna lekcija. Iako sam samo pokušavala da budem ljubazna i pristojna, neko je to shvatio kao poziv za nešto drugo. Neke situacije, koliko god nevine djelovale, mogu da otkriju pravo lice ljudi koje ne očekujete. Od tada sam donijela odluku: više nikada neću ostajati sama s majstorima u kući. Ne zato što me je strah, već zato što neki “popusti” jednostavno nisu vrijedni toga. Moj mir, dostojanstvo i poštovanje prema sebi ne smiju imati cijenu.
