U Nastavku našeg današnjega članka govorimo o jednom jako neugodnom iskustvu koje je jedna žena imala sa popom. Naime, ona je prevarila supruga baš sa popom….
Nisam mogla da izbacim iz glave popa koji je živeo blizu nas sa svojom porodicom. Bio nam je komšija, sretali smo se u liftu, a svaki susret je nosio nešto neobično. Nije mi bilo baš najjasnije da li je prema meni ljubazan ili oseća nešto više. U tom trenutku, ja sam već dugo bila usamljena. Moj muž je radio kao vozač kamiona, pa smo retko provodili vreme zajedno. Nismo imali dece. Bili smo upućeni jedno na drugo, ali ta veza je, sa vremenom, počela da mi deluje prazno. Falilo mi je pažnje, nežnosti, toga da budem važna nekom.
Sve je počelo kao sitna znatiželja, možda neka čudna energija koju sam osećala svaki put kada bih srela tog popa. Iako sam se trudila da ne obraćam pažnju na to, nisam mogla da ignorišem osećanja koja su se javila. Pitala sam se – da li se i ja njemu dopadam? Da li oseća isto što i ja? Ili je samo ljubazan? Iako nisam želela da dozvolim da me to povuče, nisam mogla da prestanem razmišljati o tome.
Jedne večeri, dok je moj muž bio u poseti svojoj rodbini u Arilju, odlučila sam da pozovem popa da mi pomogne oko pokvarenog frižidera. Zvučalo je kao potpuno nevina usluga, ništa što bi moglo izazvati sumnju. Ali čim je stigao, osećala sam da ulazimo u neku neobičnu dinamiku. Pozvala sam ga da popijemo kafu i pojede kolač u znak zahvalnosti. On je, međutim, insistirao da otvorim bocu vina. Počeli smo razgovarati, a razgovor je tekao lako, spontano, kao da smo već dugo prijatelji. Ispostavilo se da oboje volimo istu muziku, pa smo zajedno pustili nekoliko pesama koje su nas oboje dirnule. I tada, iznenada, između nas je počela da raste neka čudna, neizgovorena povezanost.
Kako su čaše vina nestajale, sve više sam gubila osećaj za realnost. Osećala sam se kao neko drugi – kao žena koja je željna pažnje, koja je gladna toga da je neko vidi, da je neko želi. Nije bilo više prepreka, samo mi i ti. Dodiri su postajali prisniji, ne samo slučajni, a nijedno od nas nije pokušavalo da ih izbegne.
I onda se desilo. Nisam sigurna tačno u kom trenutku, ali izgubili smo kontrolu. Sve što je trebalo da bude samo jedno bezazleno druženje, jedno prijateljsko povezivanje, pretvorilo se u nešto što nisam mogla da zaustavim. Nisam ni želela da ga zaustavim. U tom trenutku, želela sam to. Želela sam da me neko dotakne, da me neko vidi onakvu kakva jesam, bez obzira na sve okolnosti, bez obzira na moj brak.
Kada je sve završilo, ostala sam sama u stanu, zureći u plafon. U sobi je i dalje lebdela mešavina vina, parfema, i osećaja krivice koji se polako prikradao. Srce mi je lupalo, ali ne od uzbuđenja – već od straha. Stajala sam u tom trenutku, osećajući se kao stranac u sopstvenom životu. Pokušavala sam da smirim misli, da objasnim sebi šta se desilo, ali svaki pokušaj bio je uzaludan.
Kada je moj muž došao kući, ništa nije bilo jasno. Gledala sam ga kako raspakuje stvari, pričajući o svom putovanju, o kolegama. Pokušavala sam da se ponašam kao da je sve u redu, da delujem normalno, ali u meni je sve vrištalo, kao da su svi moji tajni problemi postali očigledni.
Tada smo oboje stajali blizu jedno drugog, opušteni, previše opušteni. Pogledi su nam se sreli, duže nego što bi to trebalo da bude slučajni susret. Muzika je ispunjavala prostoriju, a čaše vina bile su napola pune. I onda je on predložio da plešemo. To je bilo kao izazov, kao neko nevino igranje, nešto što bi prijatelji mogli da urade bez previše razmišljanja. Ali u tom trenutku, nisam mogla da kažem “ne”. Prihvatila sam izazov.
Plesali smo, smejali se, a dodiri su postajali sve prisniji. U jednom trenutku sam izgubila pojam o tome gde sam, s kim sam, i šta radim. Nije bilo više granica. Nije bilo više sumnje, straha, ni stida. Bilo je to kao magnetno privlačenje. On je bio siguran, nežan, a ja – ja sam se osećala željeno. Osećala sam se kao da je sve ono što mi je nedostajalo – napokon tu.
Naredni trenuci su mi u magli. Sećam se njegovog daha na mom vratu, njegovih ruku na mom struku, njegovog smeška. Sve ostalo je nestalo u magli.
Probudio sam se usred noći, osećajući veliku žeđ. Glava mi je bila teška, misli su bile pomešane. Pogledala sam pored sebe i ugledala ga. Spavao je, miran, kao da je sve u savršenom redu. Ipak, u meni, nešto nije bilo u redu. Srce mi je bilo u punom alarmu, pokušavala sam da shvatim šta se tačno desilo. Da li je sve ostalo samo na plesu i dodirima? Da li smo uopšte prešli tu granicu? Nije bilo jasno. I to neznanje me je mučilo.
Gledala sam plafon, osećajući sram, krivicu, paniku. Možda sam izbrisala svaki trenutak mog braka, svaki razgovor sa suprugom, svaki zajednički trenutak. Kao da više nisam bila ona ista osoba.
Kada je otišao, pokušala sam da se ponašam normalno, ali nisam mogla da izbegnem osećaj besa. Prezira prema samoj sebi. Zamišljala sam opravdanja, ali nijedno nije imalo smisla.
Došlo je jutro, ali i pitanje koje me je dotuklo. Ubrzo je zazvonio telefon. Moj muž je zvao. Glas mu je bio hladan, ispunjen gnevom, a pitanje koje je postavio ostavilo me je bez reči:
“Da li ti mene uopšte voliš?”
U tom trenutku, nisam mogla da izgovorim nijednu reč. Osećala sam se kao da su svi odgovori koje sam imala, nestali, kao da je sve izmičuće, kao da su sve granice koje sam imala nestale. I to pitanje je bilo sve što mi je preostalo da sebi postavim.
