Kaleb Vitman je bio običan dečak koji je često kasnio u školu.Njegova hrabrost u tom trenutku promenila je sve, iako je samo želeo da stigne na vreme.
Kaleb Vitman je tog jutra opet zakasnio. Iako je pokušao da stigne na vreme, njegova ubrzana potrka kroz parking supermarketa nije bila dovoljna da izbegne još jedan izostanak. Učiteljica ga je već upozorila: još jedno kašnjenje i pozvaće njegove roditelje. Svestan toga, trčao je brže nego obično, nadajući se da će barem skratiti put.
- Međutim, u trenutku kada je bio na ivici da stigne u školu, nešto je privuklo njegovu pažnju. Na parkingu, usred sunca koje je pržilo asfalt, stajao je automobil. Iza zatvorenih stakala sedela je beba. Njeno lice bilo je crveno, a znoj joj je kapao niz obraze dok je tiho plakala. Iako je zvuk bio gotovo nečujan, srce Kaleba počelo je da lupa ubrzano. Osećao je kako mu ruke drhte dok je potrčao prema autu.
Pokušao je da otvori vrata, povukao kvake, ali sve je bilo zaključano. U tom trenutku, kaleb je postao svestan da parking nije samo prazan, već i da mu niko neće pomoći. Beba je slabije plakala, i panika mu je obuzela telo. Da je otišao do škole i zatražio pomoć, mogao je da kasni, a beba možda ne bi preživela čekanje.
U njegovim rukama je ubrzo ugledao kamen pored ivičnjaka. Ruke su mu se tresle dok ga je podizao. “Izvini zbog ovog,” promrmljao je i svom snagom bacio kamen u prozor. Staklo je samo napuklo. Kaleb nije odustao. Ponovo je pokušao, i treći put staklo je popustilo i razletelo se u komadiće.
Ušao je u automobil, otkopčao bebine sigurnosne kaiševe i izvukao je iz sedišta. Koža joj je bila vruća i lepljiva, ali još uvek je disala. Držao ju je čvrsto u naručju, šapćući joj da je sve u redu, da su oboje sada spašeni.
U tom trenutku začuo se glas s druge strane parkinga: “Hej! Šta radiš s mojim autom?!”. Krupan čovek u uniformi supermarketa trčao je prema njemu. Kada je video bebu u Kalebovim rukama i razbijen prozor, lice mu je postalo belo. “Bože moj!” viknuo je i brzo uzeo dete iz njegovih ruku. Prodavac iz obližnje radnje je izašao i povikao: “Zvao sam policiju!” Kaleb je stajao drhteći, nesiguran u to da li će ga sada kazniti zbog razbijanja stakla.
- Nekoliko minuta kasnije stigla je patrola i kola hitne pomoći. Dok su doktori brzo rashlađivali bebu mokrim peškirima, jedan od njih je rekao: “Još malo i bilo bi kasno.” Policajac je prišao Kalebu i upitao: “Ti si razbio prozor?” Kaleb je klimnuo glavom, suze su mu briznule iz očiju. “Nisam hteo da napravim štetu. Samo… nisam mogao da ostavim bebu unutra,” rekao je tiho.
Policajac je spustio ruku na njegovo rame i rekao: “Mali, ti si heroj. Uradio si pravu stvar.” U tom trenutku, stigla je mlada žena, očajna i uplakana. “Moj sin! Gde je moj sin?!” U trenutku kada je ugledala bebu u rukama bolničara, potrčala je i zagrlila je, jecajući. Kad su joj ispričali šta se desilo, pala je na kolena pred Kalebom. “Hvala ti! Hvala što si ga spasio!” rekla je, kroz suze.
Međutim, Kaleb je znao da još uvek kasni za školu. Kad je konačno stigao, učiteljica ga je dočekala s ozbiljnim pogledom. “Kalebe, opet kasniš!” No pre nego što je uspeo da se opravda, u učionicu su ušli policajac i majka bebe. Svi su stali u tišini. Policajac je rekao: “Došli smo da vam kažemo da vaš učenik danas nije samo zakasnio – on je spasio život jednoj bebi.”
Učionica je iznenada eksplodirala od aplauza. Kaleb je pocrveneo, ali se nasmešio prvi put tog dana. Učiteljica je prišla i zagrlila ga, govoreći: “Ovo je jedino kašnjenje na koje sam ponosna.” Nekoliko dana kasnije, lokalne novine su objavile priču o hrabrom dečaku. Gradonačelnik mu je uručio medalju za građansku hrabrost. Kaleb je stajao na bini, držeći medalju u rukama i pomislio: “Dobio sam ukor od učiteljice i razbio auto – ali spasio sam život. Vredi.”
Njegovi roditelji su ga ponosno zagrlili. “Ponosni smo na tebe,” rekli su. Kaleb je znao da će ga tog dana svi u školi zapamtiti – ne kao dečaka koji stalno kasni, već kao onoga koji je imao hrabrosti da učini ispravnu stvar kada je bilo najvažnije.
