Danas u članku pišemo o priči koja nas podseća na to kako ambicija i arogancija mogu biti kobne, ali i kako poštovanje i ljudskost mogu biti daleko vredniji od bilo kojeg CV-a ili pozicije u firmi.
Marko je bio ambiciozan i odlučan da osvoji svet. Tog jutra je ustao ranije nego obično, obuo svoje najbolje odelo i krenuo prema poslovnom razgovoru koji je smatrao ključem za svoju budućnost.
Imao je sve, ili je barem mislio da ima. Sanjao je o plati koja mu je bila nedostupna, kancelariji sa pogledom i službenom limuzini, a sve to je bilo na dohvat ruke. Ali na putu do svog cilja, Marko je učinio nešto što će ga zauvek promeniti.
Dok je žurio na intervju, naišao je na starca koji se kretavao sporo, drhteći, oprezno silazeći sa stepenica autobusa. Marko je, nervozan zbog mogućeg kašnjenja, izgubio strpljenje. Umesto da sačeka trenutak, gurnuo je starca i posrnuo ga na blato. Bez kajanja, bez trenutka obazrivosti, nastavio je prema svom cilju, misleći da ništa ne može da ga zaustavi. On je bio taj koji je bio važan, sve drugo je bilo samo smetnja.
- Kada je ušao u kancelariju, bio je spreman da se predstavi kao najidealniji kandidat za posao. Njegov CV bio je savršen, pun impresivnih veština, akademskih uspeha i radnog iskustva. Ipak, ono što je zapravo imalo vrednost nije bilo na papiru. U trenutku kada je ugledao svog potencijalnog poslodavca, sve se promenilo. Pred njim je sedeo isti starac kojeg je malopre gurnuo u blato. Samo sada, u luksuznoj kancelariji, sa blatnjavim kolenom i mokrim šeširom. U tom trenutku Marko je shvatio da je ono što je učinio pre deset minuta imalo dalekosežan uticaj.
Direktor je mirno, ali sa dubokim razočaranjem, spustio Markov CV i rekao mu da nije sve u veštinama i postignućima. Iako su njegove biografske informacije bile besprijekorne, Petrović je primetio nešto mnogo važnije – karakter. „Veštine se mogu naučiti, Marko. Ali ljudskost? To se nosi iz kuće,“ rekao je direktor, prekinuvši razgovor i bacivši Markov CV u kantu za smeće.
Marko je shvatio da je izgubio priliku zbog svoje arogancije. U tom trenutku, sve što je izgradio do tada, sve njegove ambicije, postale su besmislene. On je postao samo još jedan uspešan, ali bezdušan čovek, koji je gazio druge da bi stigao do vrha. Iz razgovora sa direktorom je naučio najvažniju lekciju u životu – da u životu nije dovoljno samo juriti za ciljem; važno je i kako se ponašamo prema drugima na tom putu.
Dok je izlazio iz zgrade, pokisao i ponižen, Marko je stajao na istoj stanici na kojoj je, pre nekoliko sati, gurnuo starca. Sada je bio onaj koji je čekao autobus, shvatajući da su ljudi koje je gurao na svom putu do uspeha sada postali ti koje će sresti pri svom padu. Razumeo je da, kako god brzo trčao ka vrhu, ako ne vodiš računa o tome koga gaziš, uvek ćeš sresti iste te ljude na svom putu dole
