Moja žena Tamara je posle 50. godine izgubila sjaj, a ja sam našao ljubavnicu: Kad je istina isplivala, usledio je šok

Nakon što su godine počele da ih sustižu, Tamara i Konstantin su se udaljili. Konstantin nije mogao da podnese što pored njega više nije bila ona mlada žena koju je nekada poznavao.

Konstantin je pažljivo zatvorio škripavu kapiju, osvrćući se na baštu. Počinjao je novi dan, a on je već bio u šestoj deceniji. Verovao je da će ovo doba života doneti smirenost i predvidljivost, ali su događaji poslednjih meseci potpuno promenili njegove stavove. Njegova supruga Tamara bila je bolesna, srce joj je slabo, a zglobovi su je često povređivali. Živeli su zajedno u maloj kući na obodu sela, često štedeći na svemu, samo da bi pokrili troškove lekova i režija.

Nedavno je u njegovom životu ponovo pojavila stara poznanica, Galina. Studirali su zajedno u tehničkoj školi, a kasnije su se razdvojili. Mnogo godina kasnije, sudbina ih je spojila: sreli su se na pijaci i počeli da razgovaraju kao da decenije nisu prošle. Ispostavilo se da je ona, iako istih godina kao i on, živela u gradu, a povremeno je dolazila u selo zbog posla. Od tada su se sve češće viđali, kao slučajno.

„Da li me zaista toliko zanima njeno pričanje?“ – pomislio je Konstantin, prisećajući se njihovog poslednjeg razgovora uz čaj. Galina je bila vesela, šaljiva i predložila da idu na koncert amaterskog hora. Konstantin, koji obično nikuda nije išao, osetio je val uzbuđenja. Kao da se vratio u mladost, kada je želeo da peva uz gitaru i vozi bicikl u svakom pravcu.

Tamara je uskoro primetila da njen muž počinje da izlazi uveče, a njegov mobilni telefon je sve više bio prepun neočekivanih poruka. Život starijeg para do tada je tekao mirno: on je kupovao namirnice, ona je sedila kod kuće, pazeći svaki dinar. Nije bilo značajnih emocija, a onda su iznenada usledile velike promene…

Jednog dana, kada se Konstantin vratio sa posla, Tamara je već sedila za stolom, jedući kašu. Lice joj je bilo umorno, ali oči su joj sijale od zabrinutosti.

„Gde si bio?“ – upitala je tiho, gledajući ga u oči.

Konstantin je skrenuo pogled, što mirnije odgovorio: „Izašao sam na kratku šetnju, svratio sam do prodavnice, ništa posebno.“

Uzdahnula je, držeći staru džezvu za kafu. „Samo pitam. Mnogo izlaziš u poslednje vreme.“

U njegovom srcu je nastao nemiran osećaj krivice. Da, i sam je osećao da nešto nije u redu. Međutim, nije želeo da svojoj supruzi otkriva celu istinu: da je obnovio tople odnose sa Galinom, koja ga je već pozivala na kafu ili da se prošetaju u parku.

„Ništa posebno, samo sam izašao malo na svež vazduh,“ odgovorio je, nadajući se da će tako završiti razgovor.

Ali Tamara nije odustajala. Učinilo joj se čudnim što je, nakon svih tih godina, odjednom počeo da voli večernje šetnje i da se vraća kući raspoložen. Samo je promuklo rekla:

„Vidi, Konstantine, ne zaboravi da smo zajedno proveli pola života.“

On je ćutao, pijuckajući iz čaše. „Dugi niz godina smo delili svoje tuge, ali sada… sada je nešto novo u meni. Smešno je, imam šezdeset, ali se osećam kao tinejdžer…“ Konstantin je pokušao da ne razmišlja o tome, da zadrži svoje emocije, ali između njega i Tamare se stvorila takva udaljenost da je počeo da se boji njenog pogleda.

Nedelju dana kasnije, Galina je pozvala Konstantina. Sedeo je na klupi ispred prodavnice, čekajući da prodavac istovari sveža jaja. Telefon je tiho vibrirao. Stavivši ga uz uvo, pokušao je da govori tiho kako prolaznici ne bi čuli.

„Konstantine, dobar dan, Galina ovde. Sutra imamo plesnu večer u našem klubu za starije. Dođi, biće mi drago da te vidim.“

Osetio je uzbuđenje. Ples? Zar nije prekasno za njega? Ali Galinin glas je zvučao tako živahno i samouvereno da je poželeo da se složi, da ne bi izgubio osećaj novopronađene mladosti.

„Ples?“ – upitao je, oklevajući. „Nisam išao nigde već trideset godina.“

„Ne brini,“ nasmejala se Galina, „tamo je sve jednostavno, ljudi dolaze da ćaskaju. Muzika nije glasna, tu je prilika da se popije čaj i, možda, zapleše. Možda bi trebalo da se usudimo?“

Konstantin je osećao kako mu srce brže kuca. „Ja, starac, da igram?“ Ali u njenom glasu je bila ona iskra koju je dugo tražio u svom životu. Kao da je neko šaputao: „Pokušaj, možda nije sve izgubljeno.“

Kasnije te večeri, Konstantin je razmišljao šta da kaže Tamari. Da li je uopšte potrebno pričati o večeri u klubu? Biće teško da objasni zašto je odlučio da se uključi u takve aktivnosti. Na kraju je samo rekao da ide na „šetu“. Tamara je umorno klimnula glavom, silazeći u svoju sobu. U njenim očima bilo je jasno da nešto nije u redu.

Kada je Konstantin stigao u klub, zaista je bilo nekoliko desetina penzionera. Galina ga je čekala na ulazu, a kad je videla njegovu zbunjenost, nasmešila se. Muzika je bila tiha, neko je pokušavao da valcerira, drugi su razgovarali o političkim vestima. Galina ga je odvela do stola, sipala mu čaj i ponudila kolačiće.

„Dođi, nemoj da se stidiš,“ ohrabrila ga je, vidno primetivši da on okleva.

Kada je počela nežna melodija, nekoliko starijih ljudi se uputilo u centar prostorije. Galina je pogledala Konstantina: „Možda bi trebalo da i mi to pokušamo? Samo par koraka.“

Konstantin je osetio kako mu kolena drhte: „Galina, ne znam… Nogе me ponekad bole…“

„U redu je,“ nasmešila se, „hajde da sedimo i uživamo, a možda se kasnije i opustimo.“

Kasnije te večeri, Konstantin je, iako nesiguran u početku, počeo da se kreće sa Galinom. Ubrzo je zaboravio sve svoje nesigurnosti i osetio kako ritam ponovo oživljava u njemu. „Bože, kako je to lepo…“ pomislio je, držeći je za ruku, i podsećajući se na stare, lepe dane.

Kad je napustio klub, diskretno je zahvalio Galini za divnu večer. Ona je samo odmahnula rukom, rekavši da joj je bilo zadovoljstvo. Zastala je na trenutak, dotaknuvši njegov lakat. Konstantin je tada shvatio da više ne može da ignoriše bliskost koja se ponovo pojavila. Iako nisu više bili mladi, njihova srca su se ponovo upalila.

Tamara je počela da primećuje promene u Konstantinovom ponašanju. Počeo je da se vraća kući kasnije, zviždeći nepoznate melodije. Jednog dana, dok mu je prebirala džepove, našla je kartu za plesnu zabavu. Srce joj je stalo. Njen muž je očigledno vodio tajni život, skriven od nje.

Jednog večeri, tokom skromne večere, Tamara je pitala:

„Reci mi, gde ideš uveče?“

Konstantin je duboko uzdahnuo, spuštajući kašiku:

„Oh, ništa… samo ponekad idem u klub. Tamo su sastanci za starije, slušamo muziku, to je sve.“

Tamara ga je pažljivo pogledala:

„I s kim se tamo viđaš? Da li stvarno ideš sam?“

On je ćutao, suočen sa osećanjem krivice i straha. Da li da otkrije Galinu? Da joj kaže da su se zbližili? Bojao se njene reakcije – besa i bola žene koju je nekada voleo. Nije želeo da je povredi, ali nije mogao da odbije trenutke koje je provodio sa Galinom.

Tamara je, shvativši da nešto skriva, rezignirano rekla:

„Ne mogu više da trpim. Dugo smo zajedno, a sada je sve došlo do kraja.“