Ono što slijedi u nastavku našeg današnjega vikend članka, jeste jedna jako emotivna ženska ispovijest. Naime, ovu gospođu je izvarao muž, a evo šta se desilo u njenoj kući….
Ponekad se kraj ne najavi dramom, suzama ili scenama dostojnim filmova – ponekad sve prestane u tišini. Bez najave, bez objašnjenja, bez poslednjeg zagrljaja. Tako je izgledao i njen kraj. Jedna rečenica, izrečena hladno i odlučno, prekinula je ono što je nekada delovalo kao večnost.
„Marina je trudna. Idem kod nje. Uzimam auto i stan.“
Očekivao je buru. Možda suze, možda molbe, možda da će mu potrčati i reći da ne ide, da mogu sve da poprave. Međutim, ono što je dobio bila je tišina. Tiho klimanje glavom, kao da mu daje dozvolu da ode. Nije ni znao da u tom trenutku nije ostavio samo nekoga iza sebe – već je ušao u proces vlastite propasti.
Kada su se vrata zatvorila, sobu je preplavila potpuna tišina. Samo je vetar udarao o prozor, kao da i on želi da kaže nešto, da izgovori ono što ona ne može. Gledala je ta vrata nekoliko minuta, bez suza, bez glasa, nadajući se da će se pojaviti, nasmejati se i reći da je sve bila glupa šala. Ali nije. Tišina nije bila trenutna – bila je konačna. I nepovratna.
U grudima joj se nije smestila ni tuga ni gnev – već nešto dublje, teže. Neka praznina bez oblika, bez boje. Praznina koja ne boli na uobičajen način, ali jede iznutra. Htjela je da vrisne, ali čak ni glas više nije imao snagu. Samo je ustala, otišla u kupatilo, otvorila orman, uzela peškir. Napravila je kupku – ne da bi zaboravila, već da bi se probudila.
Voda, kako je govorila još njena baka, pere sve. Čak i nepotrebne uspomene. Ali ne pere obraz. I ne briše izdaju. U tom trenutku, dok su joj kapljice klizile niz vrat, odlučila je nešto ključno – ako sve može biti oduzeto, onda joj ništa spolja više nije ni potrebno.
U toj kupki, sa zatvorenim očima, osetila je kako se sa nje sliva sve što joj više ne pripada: umor. razočaranje. lažna očekivanja. emocionalni teret koji nije njen. Srce, koje je do tada bilo slomljeno, više nije ni bolelo – kao da je samo čekalo trenutak da se ponovo napuni.
Dani su prolazili. Noći su se topile u jutra, a kalendar je gubio značenje. Ali ona se nije slomila. Naprotiv – svakim danom bivala je snažnija. Nije plakala. Nije molila. Nije gubila dostojanstvo.
Kada su je prijatelji sažaljevali, ona je ćutala i osmehom štitila ono što je ostalo. Nije htela da deli bol sa onima koji ne znaju šta znači ćutati dostojanstveno. Znala je da ljudi koji odlaze zbog drugih – nikada nisu ni pripadali tebi.
On je otišao sa stvarima, poneo je i novac, verovao da tamo negde čeka nešto više. Tuđa trava uvek deluje zelenije, ali zaboravio je da je boja često prevara – ispod sjaja često stoji trulež.
Od svoje ljubavnice je očekivao mnogo. Dobio je malo. Ili kako bi ona sada rekla – dobio je lekciju koju će do groba pamtiti.
Ona, s druge strane, nije izgubila. Naprotiv – dobila je ono što je važnije od svega:
– Razumevanje šta ljubav nije.
– Povratak sopstvenoj snazi i ženstvenosti.
– Spoznaju da sreća dolazi iznutra.
– Oslobađanje od iluzija koje su je sputavale.
– Samopoštovanje koje ne zavisi od tuđeg prisustva.
Shvatila je da je život, u svojoj suštini, prelep – ali samo kada ga živiš u istini sa sobom. Više joj nije bio potreban neko ko ne zna da voli. Naučila je da je bolje biti sama u tišini, nego zajedno u laži.
U tišini tog stana, koja je nekada bolela, sada je konačno čula – sebe. A to je bio prvi korak ka slobodi.
