U današnjem članku vam prenosimo jednu jako emotivnu priču,ovaj otac je kopao golim rukama nakon zemljotresa koji je u tren oko razorio sve i zatrpao njegovog sina i njegove drugare.U nastavku teksta detaljnije na ovu temu…
Godine 1988., Jermeniju je pogodila katastrofa neslućenih razmera. Zemljotres koji je dosegao 8,2 stepena po Rihterovoj skali razorio je zemlju u svega nekoliko minuta. Za samo četiri minuta, više od 30.000 ljudi izgubilo je život, a broj povređenih i nestalih bio je ogroman. Cela zemlja bila je u ruševinama, gradovi su pretvoreni u pepeo i beton, dok je narod ostao u šoku i bez doma, porodice i sigurnosti.
- U mesecima koji su usledili, dok su se građani oporavljali od ove tragedije, jermenska novinska agencija je objavljivala istinite i potresne priče onih koji su preživeli. Bile su to priče o ljubavi, veri, upornosti i čudu, koje su svedočile o ljudskoj snazi u najtežim trenucima. Među njima je bila i priča koja se izdvojila po svojoj dubokoj emotivnoj snazi i poruci koju nosi — priča o ocu koji nije zaboravio svoje obećanje.
Tog strašnog dana, kada je tlo počelo da se trese, jedan otac je odmah reagovao. Najpre se uverio da mu je supruga bezbedna. Kada je shvatio da je ona na sigurnom, nije se dvoumio ni trena — pojurio je ka školi gde je išao njegov sin. Ono što je zatekao slomilo mu je srce. Zgrada škole više nije postojala; sve je bilo srušeno, zatrpano i nepomično. Stajao je nemoćno ispred ruševina, dok su mu suze tekle niz lice, a u mislima su se vrteli najcrnji scenariji. Međutim, tada se u njemu probudio glas prošlosti — reč koju je često govorio svom sinu dok ga je uspavljivao: „Šta god da se desi, uvek ću biti uz tebe.“
Ta rečenica mu je vratila snagu i volju. Nije gubio vreme. Počeo je da kopa golim rukama, ne obazirući se na bol, krvave dlanove, ili umor. Nije imao alat, niti je čekao spasioce. Ljudi su pokušavali da ga zaustave, govoreći mu da je to uzaludno, da su svi ispod ruševina verovatno mrtvi. Ali on nije slušao nikoga. Imao je samo jedan cilj — da pronađe svog sina, da ispuni ono što je obećao.
Prolazili su sati. Prvo jedan, zatim dva, pa deset. No, on nije posustajao. Nakon 24 sata, i dalje je bio tamo, neumorno kopajući. A onda, u 25. satu, pomerio je jedan veliki komad betona. Ispod se otvorila praznina, kao znak nade među sivilom. Tada je povikao iz sve snage:
„Armand! Sine!“
Na njegovo zaprepašćenje, iz dubine se čuo slab, ali jasan glas:
„Ovde sam, tata… Rekao sam svima da ćeš doći. Jer si mi obećao – da ćeš uvek biti uz mene.“
Taj trenutak bio je više od običnog ponovnog susreta. Bio je to trijumf vere jednog deteta i odlučnosti jednog oca. Otac je nastavio da rasklanja kamenje, sada s još većim žarom, želeći što pre da izvuče sina. Ipak, tada ga je sin zamolio:
„Ne još, tata… Pusti prvo moje drugove da izađu. Znam da ćeš mene sigurno izvući. Znam da ćeš biti uz mene…“
Te večeri, zahvaljujući nepokolebljivoj veri dečaka i neiscrpnoj hrabrosti njegovog oca, spašeno je 26 dece, dece za koju su svi već mislili da su izgubila život. Njegovo obećanje i sinova vera u njega pokazali su da ljubav između roditelja i deteta može pomeriti granice stvarnosti.
Ova priča ne govori samo o čudu u ruševinama, već i o ljudskoj snazi i veri koja nadilazi logiku. Pokazuje koliko su reči koje izgovaramo svojoj deci važne, kako mogu zapaliti iskru nade i održati život. Očeva posvećenost, sinovo poverenje, i njihova uzajamna veza bili su jači od betona i smrti. Među mnogim tragičnim sudbinama, ova je sijala kao svetionik, podsećajući da ni u najmračnijem trenutku ljubav ne prestaje da postoji.
