U današnjem članku pisat ćemo o nekada poznatoj profesorici kavira koja je bila cijenjena,ali njen život otišao je u drugom smijeru.Danas je pala u zaborav i bori se da preživi a ovo je njena priča.
Nada Alimanović, nekadašnja profesorka klavira, bila je poznata po svom radu i ljubavi prema muzici koju je prenosila generacijama učenika. Njena priča, međutim, postala je simbol naglog i bolnog pada iz uglednog života u potpunu oskudicu i zaborav. Ova žena, koja je u mladosti bila sinonim za znanje i kulturu, danas se bori za osnovne potrebe – hranu, vodu i krov nad glavom.
- Nakon što je godinama radila u različitim muzičkim školama širom Srbije, Nada je doživela niz nesrećnih događaja koji su je doveli u situaciju da živi u neuslovnoj prostoriji jedne seoske škole u Mačkovcu kod Kuršumlije. Ta prostorija, skromna i neprikladna za život, deli zid sa učionicom u kojoj se svakodnevno održava nastava. Dok deca uče i pevaju, ona leži na podu, bez kreveta, ormana i osnovnog nameštaja. Njena svakodnevica je svedena na puko preživljavanje.
Bez dokumenata od 2018. godine, Nada nema pravo na zdravstveno osiguranje, što dodatno otežava njenu situaciju. Samo jedna mala grejalica pomaže joj da se zaštiti od hladnoće, ali bez drva i osnovnih uslova, život je prava borba. Hrana joj je najčešće ograničena na hleb i palentu, a od porodice dobija tek simboličnu pomoć – brat joj mesečno pošalje oko sto evra, iako ni on nema mogućnosti da izdvoji više. Sama priznaje da često danima preživljava na minimalnim zalihama i da je zbog toga izgubila mnogo kilograma, ali zbog nedostatka osiguranja ne može ni da proveri svoje zdravstveno stanje.
Njene reči pune su bola i rezignacije. Kaže da se muči kao Isus Hristos, da nema nikoga da joj donese vodu i da je zbog toga prinuđena da pešači i vuče teške torbe uzbrdo, noseći kanistere sa vodom i mlekom. U tim trenucima, njena nemoć i usamljenost najviše dolaze do izražaja. Ipak, kada su joj humanitarci doneli hranu i vodu, Nada je pokazala i svoju vedru stranu. Iskreno se obradovala, a posebno ju je usrećio ajvar, za kojim je dugo čeznula. Njena jednostavna molba – da joj sledeći put donesu metlu ili džoger umesto hrane – najbolje oslikava skromnost i zahvalnost koju nosi u sebi.
Njena životna priča je puna obrta. Rođena u porodici gde je otac bio vojno lice iz Leskovca, a majka iz Šapca, detinjstvo je provela seljakajući se između različitih gradova. Kada je rat zahvatio Sarajevo, gde je tada živela, bila je primorana da se sa porodicom preseli u Šabac i prijavi se u kolektivni centar. Uprkos teškoćama, uspela je da nastavi svoj profesionalni put i od 1995. do 2003. godine radila je u Srednjoj muzičkoj školi u Sremskoj Mitrovici. Posle toga seli se u Negotin, gde je dobila i stan na korišćenje dok je radila u Muzičkoj školi „Stevan Mokranjac“.
Sve je išlo relativno stabilno dok 2008. godine nije došlo do problema sa licencom za rad. Tada ostaje bez posla, ali ubrzo ponovo dobija zaposlenje u Prokuplju, u izdvojenom odeljenju muzičke škole u Kuršumliji. Međutim, smena direktora i promena rukovodstva ponovo dovode do raskida njenog ugovora. Inspekcija rada je privremeno vraća na posao dok traje sudski proces, ali presudom iz 2016. godine definitivno gubi radni spor. Tada počinje njen strmoglav pad u siromaštvo.
- Već naredne godine, 2017, mogla se videti kako noći provodi na klupi u gradskom parku u Kuršumliji. Prolaznici i prodavci iz obližnjih kioska prepoznali su da je reč o ženi velikog obrazovanja, ali nisu mogli da veruju da neko ko je nekada bio profesorka muzike sada spava umotan u ćebe pod vedrim nebom. Njena sramota i bol postajali su sve veći, jer nije želela da je porodica vidi u takvom stanju. Teško je prihvatila činjenicu da se od žene koja je deci darovala ljubav prema umetnosti pretvorila u nekoga ko svakodnevno razmišlja samo o tome kako preživeti do sledećeg dana.
Poslednje vesti o njenom životu objavljene su 2023. godine. Od tada nema novih i zvaničnih informacija o njenom trenutnom stanju. Ono što ostaje jeste priča koja potresno svedoči o tome koliko su životne okolnosti nepredvidive. Neko ko je decu učio muzici, ko je bio cenjen i poštovan, danas se nalazi na marginama društva, bez sigurnosti i podrške sistema.
Nada Alimanović je primer krhkosti ljudske sudbine. Njena priča opominje da se dostojanstvo može izgubiti preko noći, a da solidarnost i pomoć zajednice mogu nekome značiti više od bilo kakvih velikih reči.
Dok god postoji neko ko je spreman da je poseti, pruži joj komad hleba, flašu vode ili samo ljudsku pažnju, postoji nada da ona neće ostati potpuno zaboravljena
