U današnjem članku pišemo o stavu Igora, muškarca koji je odlučio da se, u svojim 52 godine, vodi vrlo konkretnim kriterijumima u izboru partnerke. On smatra da svaka žena koja do 45. godine nije uspela da stekne barem minimalnu imovinu, nije prava za njega.
Smatra da je sve što je prošao u mladosti dovoljno i da više nema strpljenja da bude „spasilac“. Igorov pristup izaziva mnogo pitanja, pa ćemo pokušati da sagledamo sve aspekte njegove filozofije.Igor smatra da ima pravo da postavi određene filtere kada je u pitanju izbor životnog partnera. “Nisam snob. Nisam ni škrtica. Ali ako imam 52 godine i ponovo tražim ženu, imam pravo da imam neke filtere, zar ne?” – kaže Igor.
Njegova filozofija je jednostavna: ukoliko žena nije uspela da postigne barem minimalnu finansijsku stabilnost do 45. godine, smatra da nije spremna za ozbiljnu vezu. Za njega, to nije pitanje novca, već filozofije i životne odgovornosti. On jasno naglašava da nije tu da bi sudio tuđim okolnostima, već da bira partnerku koja već ima određene temelje u svom životu, a ne nekog koga će „izvlačiti iz finansijskih problema“.
- Ovaj njegov stav nije naišao na podršku od svih, jer mnogi veruju da bi trebalo imati više razumevanja za okolnosti u životima drugih. „Šta ako je imala valjan razlog? Težak razvod, deca, bolest?“ – pitanje je koje mu postavljaju. Međutim, Igor odgovara da nije tu da analizira te okolnosti, već da bira partnerku koja već donosi određenu autonomiju u odnos, a ne da bude odgovorna za ispraviti tuđe životne greške.
Kroz svoje priče o prošlim vezama, Igor pokazuje kako je to već radio, i kako su takve situacije završavale. On se priseća svoje prve ozbiljne veze u poslednjih deset godina, u kojoj je žena tvrdila da joj nije važna karijera, a ni vlastiti stan. Iako je ona to govorila, ubrzo je shvatio da to nije bio iskren stav, već da je očekivala da se sve što ona nije imala, nadoknadi kroz njegovu pomoć i finansijsku stabilnost. Ta veza nije dugo trajala jer je uskoro došlo do nesuglasica vezanih za preuzimanje zajedničkih odgovornosti.
I druge veze koje je imao, prema njegovim rečima, bile su slične. Bio je sa ženom koja je imala odraslu ćerku i iznajmljivala stan, ali ubrzo su se pojavile optužbe da „broji“ stvari i ne dopušta joj da preuzme odgovornost za zajednički život. Igor, koji je bio svestan tih „crvenih zastava“, nije bio spreman da ponovo ulazi u takvu dinamiku.
- Ipak, najteža situacija za njega bila je kada je bio u vezi sa ženom koja je, kako kaže, bila zaista „onaj pravi tip“. Zaljubio se, ali ona je bila beskućnica sa kreditima i majkom koju je trebalo izdržavati. Iako je pomogao i iznajmio joj stan, ubrzo je nastao sukob jer mu je zamerila što nije hteo da je useli kod sebe. Iako je znao u šta ulazi, ovaj odnos mu je pokazao koliko je teško biti s nekim ko nije stabilan, pa je odlučio da ne želi da spašava nikoga više.
Igor je svestan da njegov pristup možda nije za svakoga. „Ne misliš da je tvoj pristup malo grub?“, postavljeno mu je pitanje. On priznaje da je možda surov, ali nije spreman da tolerira nesigurnost i neodgovornost u partnerskim odnosima. On sebe vidi kao partnera koji želi ravnotežu i stabilnost, a ne kao spasioca. Za njega, partnerstvo podrazumeva autonomiju i odgovornost oba partnera.
Na kraju, Igor se suočava s pitanjem: „Šta ako upozna ženu koja mu se zaista svidi, ali ona nema gde da živi?“ Dugo je razmišljao o tom pitanju, i na kraju je odgovorio: „Više ne želim nikoga da spasavam. Želim da živim.“ Njegov odgovor jasno pokazuje da je njegovo iskustvo oblikovalo njegov stav prema životnim partnerima. Ako žena do 45. godine nije u stanju da izgradi temelje svog života, Igor smatra da ona nije spremna da bude partner na istom nivou.
Ovaj Igorov stav može da izazove različite reakcije. S jedne strane, postavlja granice koje smanjuju mogućnost emotivnih komplikacija u vezi, dok s druge strane, možda deluje previše rigidan i nesklon fleksibilnosti u odnosima. Da li su njegovi kriterijumi opravdani, zavisi od toga koliko smo spremni da razumemo životne okolnosti i razlike koje se nalaze iza svakog čoveka. Iako Igor ne želi da bude „spasilac“, njegova odluka pokazuje koliko je važno imati jasnu predstavu o tome što želimo u životu i partneru
