Tema današnjeg članka je o tome kako se nositi s emocijama i patnjama, te zašto ponekad nije najbolje deliti svoju bol sa svima. Možda se mnogi od nas osećaju bolje kada podijele svoju patnju s drugima, no takav način suočavanja ne mora biti najzdraviji i najproduktivniji za nas.
U ovom tekstu istražićemo mudrost koja nas poziva da razmislimo o tome kako se nosimo sa svojim emocijama i bolima, kao i zašto ponekad tišina i unutrašnja snaga mogu biti bolji izbor.
Arapska mudrost „Nikome ne govori o svojoj boli“ može delovati zbunjujuće na prvi pogled. Mnogi ljudi je tumače kao poziv na ignorisanje svojih problema, međutim, njena prava suština nije u tome da trpimo u tišini, već u tome da se čuvamo. Ova mudrost nas uči da ne dozvolimo da bol postane naš identitet. Ne treba da dopustimo da nas naša patnja definiše i da se pretvorimo u „žrtve“ koje stalno pričaju o svojoj boli. Stalno ponavljanje naše patnje može samo produbiti negativne emocije, a mudrost nas podseća da bol ne mora biti centar našeg života.
Previše deljenja boli može nas uputiti na krivi put. U svakodnevnom životu lako možemo postati taoci svojih problema, jer svaka situacija koju prepričavamo zapravo ponovo pokreće iste negativne emocije. Kada prepričavamo svoje teškoće, vraćamo se u iste misli i osjećaje, čime naš mozak stvara sve snažnije veze koje nas još dublje ukopavaju u to stanje. Umesto da postanemo jači, mi se emocionalno iscrpljujemo i sve više se vezujemo za ulogu žrtve. Ne samo da nas stalno pričanje iscrpljuje, nego nas može dovesti do toga da se osjećamo zaglavljeni i nesposobni da izađemo iz začaranog kruga.
- Naravno, ovo ne znači da treba potpuno ignorisati svoje emocije ili patnje. Povremeno deljenje svojih osećanja sa pravim ljudima može biti korisno i terapeutsko. Na primer, razgovori sa prijateljima koji stvarno žele da pomognu ili sa stručnjacima kao što su psihoterapeuti mogu biti veoma lekoviti. Ipak, važno je napraviti razliku između zdravog povjeravanja i destruktivnog kukanja. Ako stalno delimo iste probleme, bez da tražimo rešenja, onda zapravo postajemo zarobljeni u sopstvenoj boli. Mudrost nas podseća da je ok da tražimo pomoć, ali da stalno prepričavanje problema ne vodi nigde. Bolje je da postavimo granice i da ne budemo zarobljeni u svojoj bolnoj priči.
Društvo danas često promoviše ideju da budemo iskreni i otvoreni o svojim osećanjima. Svi smo pozvani da budemo transparentni i delimo svoje misli i emocije sa drugima. Međutim, to ne znači da svaka osoba treba da zna o našim bolima. Neki ljudi možda neće slušati iz stvarne želje da pomognu, već iz znatiželje ili iz želje da se osećaju bolje u poređenju sa nama. Na društvenim mrežama često dolazi do ovakvih situacija: naša patnja postaje predmet javne pažnje, a naša unutrašnja rana postaje samo još jedan sadržaj koji drugi konzumiraju. Naša bol zaslužuje da bude tretirana sa poštovanjem, a ne da bude postavljena kao zabava za druge.
Kada prestanemo deliti svoju bol sa svima, stvari se počinju menjati. Preuzimamo odgovornost za svoje reakcije, što nas oslobađa od toga da budemo samo žrtve svojih okolnosti. Učimo da tišina ima moć da nas izleči. Umesto da punimo naš um stalnim pričanjem o bolu i drami, počinjemo da tražimo unutrašnji mir. U tom procesu razvijamo unutrašnju snagu i autoritet, postajemo stabilniji i pouzdani u očima drugih. Više nismo samo osoba koju bole životni problemi, već postajemo ljudi koji su sposobni da se nose sa životnim izazovima na zdrav način.
- Ovo ne znači da problemi nestaju. Prošlo je vreme kada bismo samo delili svoje muke sa svima oko nas. Danas postajemo svesni da preuzimanje kontrole nad svojim reakcijama može biti moćno. Kada naiđemo na problem, umesto da odmah trčimo i prepričavamo ga svima, zastanemo, udahnemo i pitamo se: „Kome ovo stvarno treba da kažem? I zašto?“ Kroz taj proces, postajemo unutrašnje jači, jer nas to uči kako da živimo sa manje stresa i više unutrašnjeg mira.
Kada bol prestane biti centralna tačka naših života, više nismo u potrazi za sažaljenjem. Naučimo da slušamo sebe, da prepoznamo kada je pravo vreme da potražimo pomoć, a kada je bolje da se povučemo u tišinu i damo sebi prostora da se izlečimo. Na taj način, postajemo sigurniji, stabilniji i osnaženi da se nosimo sa svim životnim izazovima koji dolaze
