U nastavku našeg današnjega članka, malo ćemo govoriti o jednom događaju koji se desio u Srbiji, konkretno u Nišu… Naime, ova žena je imala jako neugodno iskustvo sa svojim rođenim ocem…
Ružica je imala 35 godina, dvoje male dece i život koji se odvijao u neprekidnoj jurnjavi između obaveza. Nije se žalila, znala je da je porodica ono što se voli, a ne ono što se meri po tome koliko je teško. Ali kada se njen otac razboleo i ostao prikovan za krevet nakon loma kuka, njen svet se promenio iz korena.
Pune dve godine brinula je o njemu. Ustajala noću da mu doda vodu, premeštala ga da ne dobije rane, kupala ga, hranila, bila mu i ćerka i medicinska sestra i negovateljica. Sve to dok su njeni mališani tražili maminu pažnju, dok je kuća zahtevala održavanje, a muž, iako pun razumevanja, nije mogao da preuzme sve na sebe.
Umor se taložio, dani su se stapali u neprekidnu borbu, a noći su bile ispunjene brigama i strahovima. Njeno telo je bilo iscrpljeno, ali još gori bio je osećaj nemoći koji se uvlačio u njene misli. Njen otac, nekada snažan i nepokolebljiv čovek, sada je bio zavisan od nje, a ona je bila sve iscrpljenija. Ljubav prema njemu nije jenjavala, ali je postajalo jasno da ovako neće moći još dugo.
Jednog dana stigla joj je poruka od kume:
“Ružice, iskreno ti kažem, pošalji tatu u dom. Nećeš moći dugo da izdržiš taj tempo.”
Ružica je dugo gledala u ekran telefona, osećajući knedlu u grlu. Sama pomisao na dom ju je užasavala. Ali kako dalje? Šta ako zaista više ne može? Osećala je krivicu pri samoj pomisli na tu mogućnost, ali istovremeno, bilo je jasno da se nalazi na ivici snage.
Nakon dugih razgovora s mužem, lekarima i socijalnim radnicima, donela je odluku. Prvog dana ga je smestila u dom, a zatim se vratila kući po njegove stvari. Nije želela da prisustvuje tom pakovanju i raspakivanju, činilo joj se da će tako sve biti manje bolno. Ubedila je sebe da je to najbolja opcija – i za njega i za nju.
Vikend je doneo nešto što nije očekivala. Pismo.
Drhtavim rukopisom, njen otac joj je napisao:
“Ćeri moja, od tri kilograma sam te podizao, a meni sad, kad je najteže, ti me poslala među ove nepoznate ljude i pustila na milost i nemilost.”
Reči su je pogodile kao grom. Grlo joj se steglo, suze su joj same tekle niz lice. Da li je pogrešila? Da li je zaista odustala od njega onda kada mu je bila najpotrebnija?
Dane je provodila mučena grižom savesti, osećajući se kao najgora ćerka na svetu. U početku je odbacila tu ideju, kao da ju je zabolela sama pomisao na to. Zar da njen tata, stub njenog detinjstva, čovek koji ju je učio da vozi bicikl i pravio od plastičnih flaša lutkice kada nije imala novca za skupe igračke – završi među strancima? Ne. To nije dolazilo u obzir.
Ali osećaj krivice nije jenjavao. Odlučila je da ode kod njega i proveri kako se zaista oseća. Otišla je do njega plačući i rekla da ima noćne more, da je proganja to što je sam, njen tatica, njen heroj. Međutim, zatekla je drugačiji prizor.
Tada je i on delovao pomalo izgubljeno i tužno, nije se tada još uvek adaptirao na novonastalu situaciju, ali se vremenom promenila situacija.
Ali kada je sledeći put otišla u posetu, ugledala je nešto što joj je slomilo, ali i u isto vreme zacelilo srce.
Njen otac se smejao.
Pričao je sa jednim starcem za stolom, rukom ga potapšao po ramenu. Nije više izgledao kao čovek prepušten samoći. Medicinska sestra joj je rekla:
“U početku mu je bilo teško, ali sada se uklopio. Ima društvo, ima pažnju. Čak i kartamo nekad uveče.”
Gledala je svog oca, pomalo krivog u stolici, ali sa osmehom koji dugo nije videla. Shvatila je da nije izdala ni njega ni sebe. Samo mu je pružila priliku za dostojanstvenu starost.
I dalje joj se srce stezalo pri pomisli na onaj prvi bolni vikend, na suze koje je pustila zbog njegovog pisma. Ali s vremenom je razumela – ljubav ne znači samo dati sve od sebe, već i znati kada treba pustiti.
Odlazila je u dom redovno, svaki put noseći mu omiljene kolače i novine. Njihovi razgovori su postajali sve topliji, ispunjeni uspomenama i pričama iz prošlosti. Videla je da njen otac više nije onaj nesrećni starac koji se osećao napuštenim. U njegovim očima bilo je mira, pomirenja sa sudbinom.
Jednog popodneva, dok su sedeli u bašti doma, rekao joj je:
“Ćeri moja, znaš… Nisam ti to odmah rekao, ali… ovde mi nije tako loše. U početku sam se ljutio, ali sada shvatam da si donela pravu odluku. Oslobodila si me straha da ću biti teret. I dala si mi priliku da opet budem među ljudima. Hvala ti.”
Ružica je tada shvatila da je uradila ono što je bilo najbolje za oboje. Njena ljubav prema ocu nije bila manja zbog toga što mu nije bila jedina negovateljica. Naprotiv, sada je mogla biti njegova ćerka, ponovo, bez tereta iscrpljujuće brige. Mogla je da mu se osmehne bez umora u očima i da mu pruži ono najvažnije – svoje vreme, svoju pažnju i svoju ljubav, u njenom najčistijem obliku.
