Njegov životni put od malog sela u Crnoj Gori do vrha srpske medicine ispunjen je teškim iskušenjima.Njegova životna priča pokazuje koliko jedan čovek snagom volje može da se izdigne iznad svih prepreka.
Ako se na svaki lavež pasa okrećeš, nikad nećeš stići do cilja – ova misao je kroz život vodila profesora dr Milovana Bojića, današnjeg direktora Instituta za kardiovaskularne bolesti Dedinje. Njegov životni put bio je sve samo ne običan, nalik na filmski scenario.
- Rođen je u Lipovu kod Kolašina, a o svom poreklu je govorio s ponosom. Njegova porodica, Bojići, deo je velikog vasojevićkog plemena – poznatog po hrabrosti i obrazovanosti. Usled krvne osvete, njegovi preci su iz Lijeve Rijeke prebegli u Gornju Moraču, a potom neki stigli i do Lipova. Mnogi iz ovog bratstva ostavili su dubok trag u istoriji. Među njima je bio i Danilo Bojić, koji je posle stradanja u Drugom svetskom ratu uspeo da stigne do Amerike, gde je radio u NASA-inom Apolo programu.
Bojićeva porodica je dala i mnoge ratnike. Njegov predak Aleksa Bojić bio je nosilac Karađorđeve zvezde, a u bici na Mojkovcu izjavio je da Crnogorci neće napustiti braću Srbe. U toj bici stradala su i dvojica doktorovih predaka, dok su ostali odvedeni u zarobljeništvo.
Njegov otac Milija bio je vredan i inteligentan čovek, iako mu siromaštvo nije dozvolilo da se školuje. Radio je na livadama, bavio se poljoprivredom i bio toliko omiljen da je pobedio predsednika opštine na prvim slobodnijim izborima. Kasnije je završio višu partijsku školu i postao načelnik vojnog odseka u Kolašinu. Bio je strog roditelj – na jedno slavlje zbog položenih ispita reagovao je šamarom jer je Milovan zakasnio na kosidbu.
- Detinjstvo je proveo u skromnim uslovima, u kući u kojoj je više članova porodice delilo dve sobe sa životinjama koje su zimi unosili unutra. Ipak, bio je najbolji učenik u školi i čuvao je stoku s posebnom pažnjom. Na studije medicine uputio se uprkos teškim okolnostima, završivši fakultet 1980. godine.
Početak karijere bio je obeležen izazovima. U Dubrovniku je uz medicinski posao čistio hotele da bi zaradio, ali je zbog neprijateljske klime prema Srbima odlučio da se preseli. U Beogradu je počeo rad u Studentskoj poliklinici, gde je uz redovan posao i studirao. Njegov pionirski rad o uticaju stresa na štitastu žlezdu naišao je na priznanje na jugoslovenskom simpozijumu i otvorio mu vrata za usavršavanje u Norveškoj.
Boravak u Oslu bio je pun iskušenja. Novac od stipendije nije bio dovoljan, pa je uz naučni rad čistio toalete da bi preživeo. Vremenom je naučio jezik i postao „desetar“ – nadglednik ekipe čistača. Nakon završenih magistarskih studija, doktorirao je u Beogradu 1988. godine. Tada je saznao da je majka htela da abortira dok je bila trudna sa njim, ali ju je slučajnost – pijani doktor – sprečila u tome.
- Njegovi roditelji su oboje preminuli u septembru, što taj mesec čini posebno tužnim za njega. Otac je umro 2004, a majka četiri godine kasnije.
Na mesto direktora Klinike Dedinje postavljen je tri godine pre istorijskih trenutaka za srpsku medicinu – prve transplantacije srca i jetre 1992. godine. Klinika je tada bila mala baraka koja se razvila u respektabilnu ustanovu.
Privatno, dr Bojić ima troje dece iz dva braka. Prve dve ćerke, Bojana i Ivana, izrasle su u uspešne i obrazovane ljude – jedna je pravnica, druga lekar. Posebno bolno iskustvo za porodicu bila je trauma njegove tada osmogodišnje ćerke koju su nakon 5. oktobra napali i ošišali druga deca uz pretnje upućene i njemu.
Iz drugog braka ima sina Filipa, rođenog iz rizične trudnoće, koji je kao beba prošao čak 120 operacija. Iako su lekari govorili da neće nikada ni videti ni govoriti, Filip danas hoda, skija i pliva, a dr Bojić naglašava da ga je sin naučio da se nikada ne predaje.
Njegova životna filozofija, upornost i snaga pomogli su mu da iz siromaštva i izazova postane jedan od najcenjenijih stručnjaka u svojoj oblasti.
