Danas donosimo ….
- Svečana sala bila je ispunjena toplinom lampi i tihim šapatima, ali se iza tog ugođaja krila napetost koju niko nije mogao da objasni. Sto je bio bogato postavljen, sa skupim porcelanom i vinom koje je mirisalo na leto u Bordou. Prijatelji i porodica su se smeštali na svoja mesta, smeštajući priče i osmehe u okvir večeri koja je trebalo da bude obična. Međutim, ništa što je sledilo nije moglo biti obično.
Inna je ustala. U elegantnoj, tamnoplavoj haljini, koja je pratila liniju njenog tela, delovala je poput figure iz nekog starog filma. U ruci je držala čašu vina, a crveni odsjaj tečnosti reflektovao se u njenim očima. Zastala je na trenutak, a tišina se spustila nad sto. Svi su čekali, zatečeni njenim naglim gestom, jer Inna nije bila žena koja lako privlači pažnju.
„Želim nešto da kažem“, počela je, glasom mirnim, ali čvrstim. „Večeras sam vas pozvala ovde ne samo da večeramo zajedno, već da se oprostim.“
Kao da je kroz salu prošao hladan vetar. Njene reči odjeknule su jače od bilo kog zvuka. Prijatelji su se pogledali međusobno, a njena sestra je spustila viljušku na sto, oči širom otvorene od neverice. „Oprostiš? O čemu govoriš, Inna?“ upitala je drhtavim glasom.
- Inna se nasmešila blagim, gotovo ironičnim osmehom. „Znam da zvuči čudno, ali sve što sam do sada živela bilo je kao pozornica. Bila sam ulogu koju sam igrala za vas – poslušna kćerka, odana supruga, prijateljica koja nikada ne pravi skandale. Ali istina je… više ne mogu. Umorna sam da živim život koji nije moj.“
Njen muž, David, seo je uspravnije, lice mu je postalo napeto, kao da mu se stolica pretvorila u zamku. „Inna, o čemu ti to pričaš? Ovo nije smešno.“
„Nije šala“, odgovorila je mirno. Podigla je čašu, kao da nazdravlja sama sebi. „Ovo je moj oproštaj. Od vas. Od svega što ste očekivali da budem. Od svih tih godina ćutanja i pokornosti.“
Za stolom je nastala pometnja. Neko je tiho šaputao, drugi su pokušavali da je ućutkaju, ali Inna je nastavila, ne obazirući se. Njene reči bile su jasne, svaka izgovorena kao da je dugo čekala trenutak da bude oslobođena.
„Dugo sam želela da vam kažem – nisam srećna. Vi ste mislili da imam sve: brak, sigurnost, ime. Ali ono što nikada nisam imala bio je moj život. I večeras vam ga vraćam.“
- Pogledi su se ukrstili, neki puni osude, drugi neverice. Njena majka je šapnula: „Ne možeš to da uradiš… šta će ljudi reći?“
„Ljudi?“ Inna se nasmejala, ali oči su joj bile pune suza koje nije pustila. „Ljudi nikada nisu živeli moj život, nisu nosili moju tišinu. A od večeras, ja više ne živim za njih. Niti za vas. Živim za sebe.“
Pauza. Tišina je bila gusta poput dima. Inna je spustila čašu na sto i povukla se korak unazad, kao da se fizički odvaja od svih.
„Sutra odlazim“, rekla je. „Imam kartu. Novi grad, novi početak. Lily ide sa mnom.“
Njene reči udarile su snažno. David je ustao, lice mu crveno, ruke drhte. „Ne možeš mi uzeti kćerku!“
Inna ga je pogledala smireno. „Ne uzimam je. Vodim je tamo gde će imati majku koja je srećna, a ne ženu koja umire u tišini svakog dana. To joj dugujem.“
Sto je bio prepun šoka, protesta i šapata, ali Inna više nije slušala. Na njenom licu bila je mešavina bola i olakšanja. Nakon godina ćutanja, izgovorila je sve.
Podigla je čašu još jednom, nazdravljajući sama sebi. „Za novi život“, rekla je. Zatim je ostavila čašu na stolu i krenula ka vratima.
- Dok je izlazila, iza nje su ostali zapanjeni pogledi i večera koja je izgubila svaki smisao. Ali za Innu, to je bio početak. Oprostila se od prošlosti i prvi put zakoračila u slobodu
